Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.
Овај свети Адријан бејаше син римског цара Прова. Рођен у Риму, он доцније живљаше у Византији са својим братом Дометијем, који постаде епископ Византије. Пун жеље да пострада за Христа, блажени Адријан оде у Никомидију и изобличи цара Ликинија што низашта гони хришћане. Ликиније га због тога стављаше на разне муке, па му напослетку одсече главу 313 године. И тако блажени Адријан прими венац мучеништва. А брат његов епископ Дометије узе свете мошти његове и сахрани их у Аргиропољу, близу Византије, где беху и чесне мошти светих мученика Адријана и Наталије, као и мошти светог апостола Стахија, првог епископа Византије после светог Андреја Првозваног.
Свети мученици ови пострадаше заједно за Христа мачем посечени.
Очистивши се својим сузама преставио се у миру, у место где нема суза ни уздаха.
Патријарховао од 518 до 520 године, а претходно био презвитер и синђел Велике Цркве (свете Софије). Свети Фотије назива га "обиталиштем врлине". Спомен му се врши у Великој Цркви патријаршијској.
Овога дана празнује се пренос моштију светог Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцељења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ липарски Агатон, о приближењу Липару моштију светог апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцељења болних од моштију светог апостола. Мошти су те биле положене у цркви светог Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839. године), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.
Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у сву мудрост јелинску. Чувши за Христа Господа, он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићко све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит 1, 4), час братом (2. Кор 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. Потом се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у деведесет четвртој години свога живота.
Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.
Мудро управљао црквом од 536-552. године. Пре тога управљао домом светог Сампсона за бедне и невољне. При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.