Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550- 600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновље живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.
Родом из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би једанаест година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а потом баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. Затим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај наједном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III веку.
Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. године.
Ученик апостола Петра, родом од града Антиохије. Свети Петар га узе собом из Антиохије у Рим, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену, Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја, коме исцели сина од слепила, и кроз то обрати цео дом вери Христовој.
Епископовао у граду Равени у Италији; мученички пострадао за Христа мачем посечен.
Ова преподобна Ана живљаше у време цара Теофила (829-842 г.) Беше из познате и богате породице и телесно врло лепа. Одгајивши је у побожности, родитељи убрзо умреше, те њој остаде велико богатство које она раздаваше потребитима. Чувши за њену лепоту и имање неки Агарјанин, који живљаше у Цариграду, измоли дозволу од цара Василија Македонца (867-886 г.) да ову блажену Ану узме себи за супругу...
Грчки цар Никифор I (802-811 г.) победи 811 године Бугаре, тада још нехришћане. Но затим се одаде весељу и пијанчењу што искористи бугарски хан Крум и изненада нападне на његову војску, самог цара зароби и многе његове војнике одмах погуби, а многе опет зароби. Од ових заробљених војника хришћана многи су били страшно мучени и приморавани од незнабожаца да се одрекну своје хришћанске вере. Оставши чврсти и непоколебљиви, они бише мачем посечени, обешенн, стрелама устрељени и на друге разне начине погубљени, те тако примише венце мучеништва за веру своју у Христа Бога. По некима пак, ово би 26 јула. (Са њима беше заробљен и Св. Петар патриције, о коме видети опширније под 1. јулом).
У селу Егиалуса у покрајини Амохосту на Кипру постоји храм (из 14-15 века) посвећен Светом Тирсу, који се слави данас 23 јула. Овоме Светоме написа синаксарско житије монах Акакије 1773 године, и назива га епископом Карпасије, који је затим, повукавши се са престола, подвизавао се на месту где му је данас храм.
Пострадао за веру у Господа Христа бачен у огањ и устрељен. По некима, био је епископ у граду Риму.