Племић; прерушен у бедну одећу ишао из села у село и помагао сељацима у раду. Најзад се настанио у Пермској губернији усред дивљих Вогулича, и учио их вери Христовој. Преставио се 1642 године. Свете мошти његове обретене 1692 године нетљене; почивају у Николајевском манастиру, чинећи чудеса.
Удаљио се у време гоњења Диоклецијанова из Италије у Витинију Азијску, у место звано Сореос, и ту многе превео у Хришћанство, и саградио им цркву Светог Архангела Михаила. Обитавао у кући некога доброг хришћанина Корнелија, кога Автоном посвети најпре за презвитера, а потом и за епископа. Недалеко од града Сореоса беше место Лимна, насељено само незнабошцима. Свети Автоном оде у то место и убрзо просвети многе Јеванђељем Христовим. То озлоби незнабошце, те они једнога дана јурнуше у цркву светог Архангела Михаила у Сореосу, и на служби Божјој убише Автонома у олтару, и убише многе друге хришћане у храму. У време цара Константина на гробу светог Автонома подиже храм неки царски велможа Севиријан. На двесто година после своје смрти јавио се светом Автоном једном војнику, по имену Јовану. Тај Јован откопа мошти светитељеве, и нађе их сасвим нетљене. И многи болесници добише здравље од моштију светитељевих. Тако Бог прослави онога који Њега прослављаше док живљаше у телу.
Родом од Никомидије из села Салате. Беше већ сасвим стар када наста гоњење у време Декија и Валеријана. Неки мучитељ хришћана Переније дође у Никомидију, и поче трагати за хришћанима. Хришћани изађоше из града, и скрише се, а престарели епископ њихов не хте изаћи, но сам лично предста Перенију и објави себе хришћанином. Мучитељ га свега увеза и нареди те га вукоше по граду, докле многа крв из њега не истече и док под мачем не предаде свету душу своју Богу.
Пострадаше сви око 300. године. Најпре беху мучени, па онда посечени. Пред смрт своју мољаше се Богу свети Јулијан овако: „Онима који узму од праха мога, подај им, Господе, опроштај греха и утољење страсти; нека на њихова поља не нападају штетне птице, ни скакавци, ни гусенице, нити друга каква пагубна смртоносина; а дух мој прими с миром”.
Подвижник и оснивач великог манастира. Савременик светог Јоаникија Великог. Био присутан када је Јоаникије посетио острво Тасос. Народ умоли прослављеног Јоаникија, да их ослободи змија. Светитељ се помоли Богу, и змије у огромном броју јурну у море и подаве се.
Пострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступнога, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: „Нећеш ли пробати од нашега меса, да ли је добро печено?” И још су говорили, као и славни архиђакон Лаврентије: „Окрени нас на другу страну, јер ова једна је печена!” Гледајући и слушајући свете мученике на огњу, мучитељ је био више збуњен и устрашен неголи они.
Неустрашиво проповедао Господа Христа; запаљени гњевом незнабошци му ставили на главу венац од трња, тукли га по лицу, вукли га везана по целоме граду, бацили га у море. Али у свима тим мучењима свети исповедник благодаћу Божјом остаде неповређен Напослетку градоначелник нареди те му главу одсекоше; и свети победоносац узиђе на небо.
И један и други игумани Висоцког манастира; подвизавали се у четрнаестом веку. Преподобни Атанасије, старији, свештенички син, васпитан у побожности, млад се замонашио у манастиру преподобног Сергија Радонежског и био његов омиљени ученик Диван у врлинама, велики познавалац Светога Писма, веома поучљив На молбу Сергуховског кнеза Владимира Андрејевича и с благословом преподобног Сергија устројио 1374 године Висоцки манастир на обали реке Наре, и био први игуман те обитељи. Преписивање књига беше му омилено занимање. После четрнаестогодишњег управљања манастиром он се удаљи у Кијев, а затим у Цариград, у Студитски манастир, 1401 године. Тамо је проводио време у молитви и у превођењу књига са грчког језика на руски; и мирно се преставио у Господу.
Из Александрије, жена младога мужа. Наговорена неком врачаром она учини прељубу с другим неким човеком. И одмах је поче савест љуто гристи. Ошиша се и обуче у мушко одело, па ступи у мушки манастир Октодекат под мушким именом - Теодор. Њен труд, пост, бдење, понизност и плачно покајање задивили су сву братију. Оклеветана од неке блудне девице, као да је с њом затруднела, Теодора се није хтела правдати сматрајући ту клевету као казну Божју за свој грех. Изгнана из манастира, она седам година проведе пребијајући се по шуми и пустињи, и још уз то негујући дете оне блуднице. Победила сва вражја искушења: није се хтела поклонити сатани, није хтела примити јело из руку једног војника, није хтела слушати савете свога мужа да се врати к њему - јер све је то био само призрак ђаволски, и чим се Теодора прекрстила крстом, све је ишчезавало као дим. После седам година прими је игуман у манастир, где проживе још две године, па се упокоји у Господу. Тек тада познаше монаси, да је то била жена; а игуману се јави ангел и објасни му све. Њен муж тада дође на сахрану, и оста до смрти у келији своје бивше жене. Света. Теодора имаше превелику благодат Божју; зверове укроћаваше, болести исцељиваше, воду у сухом бунару изведе. Тако Бог прослави истинску покајницу, која јуначким трпљењем девет година кајаше само један свој грех. Упокојила се 490. године.