Апостоли од Седамдесеторице. Аполос (Дап 18, 24-25) био епископ у Смирни пре светог Поликарпа. Свети Лукије (Рм 16, 21) био епископ у Лаодикији. Свети Климент био епископ у Сардику.
Једна племкиња цариградска са своје две слушкиње. Презреше сујету света и повукоше се у усамљеност, где се у подвигу после једанаест година упокојише у Господу.
Добивши од једног пустињака пречасну крв, истеклу из пречистих ребара Господа Христа, овај свети монах чињаше њоме многа исцељења ходећи по градовима и покрајинама. Због тога га неверници убише ноћу дрвима. (По некима ова крв Господња беше из Његове иконе прободене од Јевреја у Вириту Бејруту. Она би сачувана од ученика светог Варипсаве, па касније пренета у царски град).
Свети Петар беше ревносни заштитник Православља за царовања Лава Иконоборца. Исповеднпк, он се у миру преставио око 823 године. О светом Павлу нема сачуваних података.
У свету Андреј, син Заозерског кнеза Димитрија Васиљевича. Од раног детињства осетио ништавност световног живота, и у дваестој години замонашио се у Спасокаменом манастиру, на Кубенском језеру. Поверен духовном руководству старца Григорија, кнез монах сво време посвећиваше молитви и размишљању о гечности, и држаше најстрожији пост. Последње године свога живота он једанпут недељно узимаше храну, н причешћиваше се Светим Тајнама сваке недеље. Престави се преподобни 1453 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Спасо-Каменом манастиру, у Вологодској епархији.
Овај Сабор састаде се 431. године у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беше две стотине Светих отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха цариградског, због јеретичког учења о Пресветој Деви Марији и рођењу Господа. Наиме: Несторије не хте називати Свету Деву Богородицом него Христородицом. Свети Оци, осудивши Несторијево учење, утврдише, да се Света Дева назива Богородицом. Осим тога, потврдише одлуке Првог и Другог васељенског сабора, нарочито Символ Вере никео-цариградски, заповедивши да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати, нити додавати.
Племић севастијски. У време мучења четрдесет мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше ове мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему, он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. године.
После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.
Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.