На крштењу назван Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере, он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу”. То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен с брда Кијевског и бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску, Владимир савршено измени свој живот, и улагаше свој труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве наместо порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа свети Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. године.
Свети мученик Авудим пострада 299 године, за време цара Диоклецијана. Примораван као хришћанин да принесе жртву идолима, он не пристаде. Зато га повалише на земљу, везаше за четири коца и девет га војника тукоше. Затим, пошто не хтеде да окуси од идолских жртава, стругоше му тело гвозденим ноктима; па му напослетку одсекоше главу. И тако овај победоносац узиђе на небо.
Благочестиви цар Византијски Јустинијан II Ринотмит (685-695 г.) поживе побожно и би погребен у храму Светих Апостола у Цариграду.
Спомен ове преподобне матере наше Матроне врши се 20 октобра, где се налази и њено опширније житије. А данас се слави чесно обретење њене свете главе, која би нађена доста времена после њеног светог престављења, и то приликом проширивања њеног храма на острву Хиосу. Том приликом исцелише се многи болесници и паралисани, а једна нема жена проговори. Њене свете мошти и данас су чудотворне.
Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је местом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог светског рата. Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. јул - на дан Светих Кирика и Јулите.
За веру у Христа светом мученику Петру бише одсечене обе ноге, и он тако сконча. У неким Синаксарима он се спомиње као епископ Критски.
Један од Седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије, тада се Акила пресели у Коринт, где га апостол Павле први пут упозна, и оста у дому његову годину и по, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој, Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима, у којој при крају каже: „Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом” (1. Кор 16, 9).>>П(Кор) По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући потом посланицу Римљанима из Коринта, апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: „Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу Исусу, који за мој живот своје вратове положише, којима не захваљујем само ја, него и све Цркве незнабожаца, поздравите и домаћу цркву њихову” (Рм 16, 3-4).>>П(Рм) Доцније опет видимо Акилу у Ефесу, где делује заједно са светим Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес:”Поздрави Прискилу и Акилу” (2. Тим 4, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети, идоле скруши, храмове сазида, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца, и пресели се у Царство Христово.
Монах мисирски из IV века. Из ране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака, иако је бежао од славе људске, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед, час красне јабуке, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао, не због тога да би показао своје тајанствено знање, него да би људе исправио.
Свети Јуст, родом из Рима, беше војник под трибуном Клаудијем. Враћајући се једном са својим саратницима из рата против варвара, он имаде овакво виђење: виде у ваздуху кристаловидни крст, из кога изиђе глас који га научи тајни хришћанске побожности. Стога, чим стиже у Рим, он раздаде имање своје сиромасима, много се радујући што стече веру у Христа...