Свети Серапион живљаше у време цара Севера[2] и беше човек благочестив и врлински. Ухваћен од кнеза Акиле и упитан које је вере, он смело изјави да верује и исповеда Христа - истинитог Бога. Због тога би стављен на разне муке, затим бачен у огањ, и тако доби од Господа венац мученички.
Спомен светих мученика и подвижника Илиофота, Епафродита, Амонија, Хулелеја, Евстенија, Авксутенија, Олвијана, Памегиста, Епифанија, фотија, Харетиса, Христофора, Авакума, Георгија, Александра, Памфодита, Пафнутија, Варнаве, Георгија, Ириника, Елпидија, Епифанија, Ефимијана, Ираклија, Теодосија, Илариона, Јосифа, Корнута, Лаврентија, Ореста, Полемија, Созомена, Сотириха, Христофора и осталих који из Палестине дођоше на Кипар.
Свети мученик Маркијан још као младић би ухваћен и мучен у граду Иконији, а затим га одведоше у Кападокију к управитељу области Перенију. Мученик јуначки изобличи Перенија због идолопоклоничког незнабожја, а Христа исповеди као Бога и Господа. Због тога га стругаше по телу и образима. Затим, разљућен прекорним речима страдалца, мучитељ нареди да га положе на усијани тигањ, па да му потом одрежу језик. Када све то би извршено, и свети мученик остаде тврд у вери и продужи исповедати Христа, онда га управитељ осуди на посечење мачем. Тада војници узеше светог Маркијана, и у време када се он мољаше и благодараше Богу одсекоше му главу.
Овај велики архангел Божји празнује се 26. марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Светој Гори у IV веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овог архангела у келији једној до Кареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достоно јест. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно”. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља, јављање светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање светој Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет светој Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање, јављање женама мироносицама итд.
Ови мученици беху родом из Калипте у Азији, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?” упита судија Прокла. Прокл одговори: „Род је мој Христос, и надежда моја Бог мој”. Кад му судија припрети мукама, Прокл рече: „Кад се ви бојите да преступите заповест цареву, да не бисте пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да не бисмо пали у вечне муке!” Када Прокла мучише, тада Иларије приступи судији и рече: „И ја сам хришћанин”. После многих мучења, обојица беху на смрт осуђени, и то: Прокла распеше на крст, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега.
Човек племенита и богата рода. Презревши земна блага у младости, повуче се на гору Малеа, код Свете Горе, где се подвизаваше, чистећи своје срце постом и молитвом. Имао је доцније много ученика, од којих је најзнаменитији свети Атанасије Атонски. Скончао мирно око 940. године.
Персијанка; ступила у брак с неким персијским волхом, и живела у браку три године. Тада имала виђење ангела, који јој показа онај свет: муке грешника и неверника и радост праведника. Она потом напусти мужа и крсти се. На крштењу доби име Марија. Гоњена мужем она би осуђена на доживотну тамницу. У тамници проведе 18 година, и не поколеба се у вери. Потом беше бачена у неку јаму, но би спасена Богом, и пред неку страшну змију, но змија је не повреди. Када неки зли младићи беху послати к њој, да је оскврне, Бог је учини невидљивом за њихове очи. Удивљени њеним страдањем, многи Персијанци примише веру Христову. Посетила Јерусалим, где изобличи јерес Севирову, која је учила, да је божанство у Христу пострадало, због чега су читали: „Свјатиј Боже, Свјатиј крјепкиј, Свјатиј безсмертниј, распнијсја за ни, помилу нас”. Најзад, проповедајући веру праву, мирно скончала близу града Нисивије 587. године.
То је она крвоточна жена, коју је Господ исцелио (Мт 9, 20).>>П(Мт) Из благодарности према Господу своме исцелитељу, Вероника поручи, те јој се направи статуа Господа Исуса, пред којом се она молила Богу. По предању, ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника, који је претвори у статуу идола Зевса. Ово је један од најређих случајева, да су се статуе светитељске употребљавале у Источној цркви. Као што је познато, то је доцније постао општи обичај западних цркава. Света Вероника остала је предана вери Христовој до смрти и упокојила се мирно.
Отац и син, по пореклу Барјази, који беху крштени, па се доселише у незнабожни град Кијев да живе. Јаросни незнабошци срушише кућу над њима, те обојица погибоше за Христа. Њихове се мошти покоје у Антонијевим пештерама. Њима се највише моле бездетни и они којима се деца не држе.
Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана "Тројеручица", припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке...