Свети мученици Андреј Стратилат, Ораклије, Фавст, Мина и дружина њихова
Њихов спомен бива и 31. августа.
Свети Серапион, епископ владимирски
Родом из Јужне Русије; монах Кијево - Печерске обитетељи, он 1274 године због својих високих подвига би постављен за епископа Владимирског. Силан у Светом Писму и у проповели покајања. Упокојио се 1275 године; погребен у Владимирској Успенској цркви.
Свети преподобни Арсеније новгородски
Родом из Ржева; у младости бавио се кожарским занатом; против воље ступио у брак; након пет месеци оставио жену и отишао у Новгород, где је и стао у посту и молитви служити Господу. Године 1562 основао у околини Новгорода манастир Рождества Богородице; у њему се и замонашио. Живот његов у манастиру био је веома строг; стално је носио вету одећу, тело своје морио веригама, и пребивао у непрекидној сузној молитви. Последње године свога живота провео у затворништву, и преставио се 1570 године. Свете мошти његове 1787 године пренете из његовог манастира у Кирилов манастир, где и сада почивају.
Свети преподобни Симеон волмски
У младости био кројач; покренут побожношћу он прими монаштво у Пинегском Макаријевском манастиру. Проводећи веома строг монашки живот, он стече за кратко време високо поштовање код све братије. Но избегавајући славу људску и волећи усамљеничко тиховање, он се удаљи на реку Кичмењгу, у Воломску шуму, и ту основа манастир Крста Господња. Постављен за настојатеља, преподобни Симеон беше братији узор трудољубља, простосрдачности, поста и молитве. Сконча он мученички, пошто га убише разбојници 1641 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Воломској обитељи.
Пренос моштију светог новог свештеномученика Момчила Гргуревића
Рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године...
Света великомученица Ефимија
Ова светитељка празнује се, када је пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављено за време IV васељенског сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451. године после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора, патријарха александријског и Евтихија, архимандрита цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије, патријарх цариградски и Јувеналије, патријарх јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти свете Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом реши у корист Православља. У време цара Ираклија мошти свете Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њеног имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди, те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву Свете мученице Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место. Из ових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним (в. 16. септембар).