Свети Варнава апостол
Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало „место здравља”. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.
Празновање иконе 'Достојно јест'
и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, &&Честњејшују&& у келији манастира Пантократора званој сада &&”Достојно јест”&&. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: &&Достојно јест.&& Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. „Код нас овако певају,” рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.
Свети преподобни Аркадије Новоторжски
Ученик светог Јефрема, архимандрита Борисогљебског манастира у Новом Торжку. Подражавајући свог наставника, он проводио свети живот, и био образац послушности. Упокојио се мирно 1077. године. Свете мошти његове почивају у Борисогљебском манастиру.
Свети преподобни Варнава Ветлужски
Родом из Великог Устјуга; у зрелим годинама постао јереј. Повукао се у дивље место на обали реке Ветлуге, и предао се строгим подвизима отшелничким. Мирно се преставио 11. јуна 1445. године. По престављењу његовом монаси и бивши ученици његови основали манастир на месту његових подвига.
Свети преподобни Варнава монах
Подвизавао се у селу Васа на Кипру (код Лемесоса), где се до 1897. године налазио храм подигнут у његов спомен. Мошти му чудотворне. Други Синаксари га не спомињу.
Свети преподобни Канид
Преподобни Канид живљаше у време цара Теодосија Великог. Бејаше из Кападокије, син побожних и богољубивих родитеља, Теофана и Теодоте. Прича се да његова мајка није јела масна јела девет месеци док га је носила у утроби својој. А он као одојче, кажу, никада није сисао из леве сисе већ само из десне. А када би му мајка више јела него што треба, онда није сисао ни из десне.
Свети свештеномученик Тимотеј, епископ бруски
Због велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана, који се одрече Христа, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију.
Свети мученик Александар и Антонина
Беху обоје из Александрије, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу, Александар, по наређењу ангела Божјег, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини), огрну је својим војничким плаштом, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина, сама се пријави судији, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке, потом их бијаше по голом телу, а ране им паљаше свећама, и најзад баци у огањ, који беше наложен у једној рупи, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија, Фист, у часу смрти мученика, поста нем, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори.