Подвизавао се у Руви, пустињи палестинској у време цара Маврикија (582-602). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изједен од зверова и предаде душу своју Господу.
Преко шездесет година управљао црквом у Шпанији као епископ кордовски. Учаествовао видно на Првом васељенском сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. године. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.
Обојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошци и посеку, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „Брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље”. И рекавши ово и сам издахну 1113. године.
За време цара Констанција (337-361 г.) и Валента био епископ Римске Цркве (352-366 г.). Због одбране Никејске вере и светог Атанасија Великог био прогнан у Тракију (од 355-358 г.), где је једно време поклекнуо притисцима аријанствујућих епископа и цара, да би се вратио у Рим. Али се затим покајао за то и био опет исповедник вере православне. Упокојио се у миру 366 године.
Преподобни Теоклит беше родом из Цариграда, по занимању магистар. Оставивши свет отиде у гору Олимпску (у Малој Азији) где се замонаши, и после дугогодишњих подвига, мирно се упокоји у Господу. (Спомен му наводи Патмоски кодекс број 266).
Непознато када је живео и страдао за Христа. У 14 веку пронађен му на острву Родосу, при копању око градских зидина, стари храм и дивна икона која га приказује младог и многострадајућег за Христа. Митрополит Родоски Нил (1355-69 г.) обнови му храм и написа службу и постави Мученикову икону на поклоњење свима. Многа је чуда од тада учинио и непрекидно чини свети Фанурије свима онима који га усрдно призивају са вером.
Свету Антусу обукоше у костретне рите, и камен јој везаше о врат, па је бацише у бунар, и тако света мученица сконча.
Спомен овог праведног цара грчког (395-408 г.) врши се у Јерусалимској Цркви (према Јерусалимском Канонарију, страна 105, издање архимандрита Калиста), заједно са светим Мартиријем.
Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.