Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!” Тада приклонише главе своје под мач, и беху посечени 355. године. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име свети Јован Златоуст.
Био ваљар сукна и ревностан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но потом извађено и чесно сахрањено.
Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. „Она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше” (Дап 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиди. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши, велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну пут мртвог тела: „Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе” (Дап 9, 40). Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.
ДВА света мученика ова бише мачем посечени због исповедања вере у Христа.
Распаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом, и обећа замонашити се, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана, Елезвој се врати у Етиопију, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних петнаест година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокојио се 555. године.
Тако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцељења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. године у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост”; нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш”. Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.
ОВА света мученица, ученица светог апостола Павла, пострада у време цара Дометијана, 82. године. Дошавши из свог родног града Ираклије у град Маркијанополис, она проповедаше Христа. Зато би оптужена игемону Сергију као хришћанка. Изведена пред њега она смело изјави: да верује у Христа; да је тој вери научена, и крштена од апостола Павла; и да је готова умрети за Христа. Због тога је по целом телу бише оловним штаповима, па је у тамницу вргоше. Тамо јој се јави апостол Павле и рече јој: Радуј се и не тугуј, јер ћеш одавде окована отићи у свој град, да исповедиш веру у Христа!