Беше Тајса богата девојка, хришћанка, у Мисиру. И реши се не ступати у брак, а имање раздаваше пустињским монасима. Када све имање потроши, она се преда развратном животу. Чувши за ово, пустињаци умоле авву Јована Колова, те овај дође у Александрију и почне плакати пред Тајсом. Када она чу да старац плаче због грехова њених, намах се покаја, остави и кућу и све, и пође у пустињу за светитељем. Једном ноћу када она спаваше а Јован на молитви стајаше, виде Јован где ангели са великом светлошћу сиђоше и узеше душу Тајсину. И сазнаде Јован да њено тренутно, но топло, покајање беше Богу угодније од дугогодишњег спољашњег покајања многих пустињака.
Пренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године буде тело свога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православан и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).
Велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.
Поверовале у Господа Христа преко светог мученика Христофора. Зато их цар стави на страшне муке, и оне пострадаше за Христа.
Обојица из Рима. Епимах пострада у Александрији 250 године; свете мошти његове пренесене у Рим на кратко време пре Гордијанова мучеништва, и положене тамо у катакомбама њиховог имена. - За неустрашиво исповедање Христове вере свети Гордијан би страховито мучен, па најзад мачем посечен 362 године.
Овај преподобномученик роди се на Истоку, од родитеља благородних и побожних. Још измалена избегавао је дружење са својим вршњацима, а радо је општио са старцима и паметним људима. Када постаде пунолетан, он би узет у царску војску, пошто беше врло храбар. За кратко време он у биткама показа таква јунаштва, да постаде свима познат и славан. Ова слава његова допре и до ондашњег цара грчког. Цар позва Николаја к себи у двор. Видевши да је паметан и врло отресит, цар га постави за војводу једне покрајине, и даде му на службу потребан број војника.
Родом из Антиохије Сиријске, ученик светог Јована Зедазнијског, он је заједно с њим, по наређењу Божјем, отишао у Грузију ради ширења вере Христове. И тамо, трудећи се на њиви Божјој, предавао се најстрожијим подвизима монашким. Живео је у пећини, коју је сам издубио у стени. Ту је њега нашао велможа Евагрије. Усхићен подвизима христочежњивог подвижника, велможа га умоли да га прими за свога ученика. И уз помоћ овог свог ученика преподобни Шио устроји манастир, који је некада имао мноштво монаха и називао се, по имену оснивача, Мгвински, и налази се на триестак километара од Тифлиса. Преподобни Шио је откривењем Божјим унапред сазнао час свога упокојења; а упокојио се у седмом веку. Свете мошти његове и сада служе као заштита и одбрана манастира, који је једини остајао читав усред честих опустошења Грузије.
Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: „Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?” Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: „Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.
Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.
Монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.