Живела у времена апостолска на Балкану, у некоме граду Магедону где њен отац Ликиније беше малим царем. Неки мисле, да је била Словенкиња. Рођена као незнабошка од родитеља незнабожаца. Пенелопа - тако јој беше име незнабожачко - поучи се вери хришћанској од учитеља јој Апелијана. Свети Тимотеј, ученик апостола Павла, крсти њу и њене дворкиње, и доносе јој посланице апостола Павла на читање. Одрицањем да се уда, она разгневи свога оца, и отац је хтеде мучити, али чудесним начином она обрати свога оца у Хришћанство. Још од четири цара, осим њенога оца, стављена на разне муке, но Бог је преко својих ангела спасаваше. Цар Седекија закопа је до главе у јендек напуњен змијама и скорпијама. Но ангел Божји умртви отровне гадове и сачува свету девицу неповређену. Тада исти цар покуша да је преструже тестером, но тестера се одбијаше од тела њенога као од камена. Потом опет исти цар веза је за точак под воденицом и пусти воду, да је тако умори. Но вода не хтеде тећи него стајаше, и девица оста здрава и жива. Цар Савах, син Седекијин, поткова је ексерима, натовари на њу врећу песка, и заузда је, па нареди те је вођаху као скота далеко изван града. „Заиста сам као скот пред Тобом, Господе!” говораше света мученица трчећи зауздана за својим мучитељима. Но ангел Божји потресе земљу, и земља се отвори и прогута мучитеље њене. Преживевши све муке, кроз које обрати огроман број незнабожаца у хришћанство, Ирина пређе у град Калипољ, где проповедаше веру у Христа. Цар тамошњи Нумеријан хтеде је уморити на тај начин што је бацаше у три усијана метална вола једно за другим. Но девица би спасена и остаде жива. И многи видеше и вероваху. Епарх Ваводин одведе је у град Константину где је умисли убити на тај начин, што је стави на усијане решетке. Но то не нашкоди светој Ирини, а многе приведе правој вери. Најзад дође Ирина у град Месемврију, где је умртви цар Саворије, но Бог је оживе. А цар са многим народом видећи то, поверова у Христа и крсти се. И тако света Ирина својим страдањем и чудесима приведе у веру Христову преко сто хиљада незнабожаца. Најзад сама леже у гроб и нареди Апелијану да гроб затвори. После четири дана, кад гроб отворише, ње не беше у гробу. Тако прослави Бог занавек девицу и мученицу Ирину, која све жртвова и све претрпе, да се Бог што више прослави међу људима.
Словени. Беху гоњени од јеретика, аријеваца, у Илирији. Послани у изгнанство ови витези Православља скончаше земни живот у IV веку, и преселише се ка Господу.
Cвети отац наш Јевтимије би родом из cрпског села Епивата на граници Силиврије и Тракије, близу Дарданела. Живљаше у десетом веку. Био је пореклом Србин и брат свете Параскеве (Петке) Српске. Замонашивши се, он се строго подвизавао пуних 30 година у једном цариградском манастиру. Потом, када се прочу његова врлина, би и против своје воље изабран за епископа Мадитског (близу Дарданела). Због подвига својих и светог живота би удостојен од Бога дара чудотворства, исцељујући разне болести и недуге по народу и изгонећи демоне из поседнутих. Мирно се преставио у Господу око 990 године (или нешто касније). По престављењу, његове свете мошти такође чудотвораху.
Ученик преподобног Сергија Радонежског; живећи у једној келији с њим, достигао велико савршенство у врлинама; због кротости душе и чистоте срца удостојио се видети Богоматер са апостолима Петром и Павлом при њиховом јављењу светом Сергију. Преставио се 1385 године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој Лаври, у манастирској цркви.
Три мученика најхрабрије пострадаше за Свету Тројицу.
Зaволевши у младости подвиге монашке, он прими постриг у Генадијевом манастиру. После тога подвизавао се у Спаском манастиру, на Кубанском језеру, и у Обнорској обитељи, у Јарославској губернији, док није нашао указано му с неба место на реци Монзи, на 20 врсти од Костроме. Ту он основа Благовештенски манастир, у коме се подвизавао све до своје кончине, 1610 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
Био најпре римокатолик, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами, и написао је дело о умној молитви. Представио се мирно Господу у XIV веку. Он је учио: „Сабери ум свој, и принуди га да уђе у срце, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу, не треба да стоји празан, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав, радост, мир, и остало, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена”.
Свети свештеномученик Алвиан пострада у време цара Максимијана, када се Асија налажаше под управом Елиана. Свети Алвиан би ухваћен када неки незнабожачки жрец Агрипин обављаше жртвоприношење идолима. Светог епископа стадоше приморавати да принесе жртву идолима и да на жртвеник стави тамјан, али он одговори на то достојанствено: Ја одајем хвалу Христовој вери, а осуђујем служење идолима.
Oд младости узе Христов благи јарам подвижништва подчињавајући телесне страсти духу. Зато га Бог обогати богатим благодатним даровима и чудотворством, и он исцели многе болесне душом и телом, и многе ђавоимане. Затим се затвори у једну малену и тесну колибу и живљаше у молитвеном тиховању. Удостоји се и чина свештеничког, и настави подвиге чудотворећи. Упокоји се мирно у Господу (незнано тачно када).
Блажени Еразмо, запаливши се још у младим годинама љубављу према Христу, ревносно испуњаваше његове заповести, и би постављен за епископа града Формије. Када незнабожни цар Диоклецијан, подвргавајући хришћане мучењима, изазва пометњу међу градским житељима свога царства, свети Еразмо остави своју столицу и побеже у Ливанске горе, где проведе седам година кријући се од гонитеља. Једном он чу с неба глас анђела који му говораше: Еразмо, нико неће победити непријатеље ако буде спавао. Иди дакле у свој град, бори се јуначки, и победићеш непријатеље.