Свети свештеномученик Калиник Патријарх цариградски
Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.
Свети Антоније митрополит Сардски
Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.
Светих тридесетосам мученика тракијских
Пострадали за Господа мачем посечени у Тракији. (Можда су ово исти они Мученици који се спомињу 20 августа као пострадали у Визији Тракијској.)
Свети преподобни Никола Сикелиот
Подвизавао се на гори Неогону на острву Евији (Евбеји) у Грчкој. (Објављена му је Служба у Халкиди 1894 године).
Свети свештеномученик Иринеј епископ Сремски
О њему видети под 26 мартом. Данас се спомиње у Цариградском и неким другим Синаксарима.
Сабор код Чудотворне иконе пресвете Богородице "Прусиотисе"
у Пирсу у Евританији (Грчка)
Свети мученици Агатоник, Зотик и прочи с њима
Свети Агатоник беше грађанин никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвате светог Зотика у неком месту Карпину, распу на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и светог Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Боголепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Чврсто везане све поведе у Византију, но успут помреше од рана и изнемоглости свети Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише светог Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем беху мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.
Света мученица Евлалија
У време страшних гоњења хришћана у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосрдно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „Овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје”. У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну, видеше људи голуба бела где излази из уста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође свети Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV века.
Света мученица Антуса, и прочи с њом
Ћерка богатих но незнабожних родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа, Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. Потом се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер не смеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше двадесет три године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, и завешта да под њим буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише потом посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257. године. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше.