Рођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. године.
Када цар персијски Сапор опљачка византијске земље, одведе у ропство стодвадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадање, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа.
Света Платонида најпре беше ђакониса. Затим, чезнући за подвизима усамљеничког живота, она остави свет и повуче се у пустињу Низибијску, где и основа обитељ за девојке. Својим побожним и строгим подвижничким животом она служаше манастирским сестрама као одличан пример за угледање. "Ношена широм неба, Платонида засија широм земље".
Божанствени Григорије родио се у Асији (1255 г), у месташцу Кукули, у близини Смирне , од родитеља богатих, а што је најважније добродетељних. Када одрасте, Григорије доби дивно образовање како у световним наукама тако и у истинама Светога Писма. То је било за царовања старијег Андроника Палеолога. У то време Турци већ надираху у Асију, пљачкаху насеља, међу којима опљачкаше и родно место Григоријево. Том приликом са другим хришћанима одведоше и Григорија и родитеље његове у ропство у Лаодикију...
Преподобни Григорије беше родом из Византа (Цариграда) и подвизавао се у Светој Гори крај Велике Лавре (у 13. веку). Био учитељ божанственом Григорију Палами, великом подвижнику Атонском, борцу за исихазам, и потоњем митрополиту Солунском (1296 - 1359 г.). Због равноанђелског живота анђео му доносио храну. Упокојио се у миру, у првој половини четрнаестог века.
Ови свети мученици пострадаше за Христа у трећем веку.
Генадије, преподобномученик Христов, подвизаваше се у манастиру Дионисијату у Светој Гори. По савету свога игумана, сапутствоваше у Цариград новомученицима Бонифацију и Евдокиму, који тамо иђаху на страдање. Тамо буде ухваћен од Турака и затворен у тамницу. Пошто на разне начине би мучен и узалудно примораван да се одрекне Христа, прими на крају венац мучеништва отсецањем главе у Цариграду 6. априла 1818. године. Део његових моштију чува се у његовом гореспоменутом манастиру.
Ови свети мученици бише у Аскалону закопани до груди у земљу и скончаше за Христа.
Прва четири од ових новомученика беху са острва Самотрака, а Михаил беше са острва Кипра. Будући насиљем и преваром преведени у младости у ислам, они дошавши себи покајаше се и за исповедање вере своје у Христа Бога беше погубљени од Турака на други дан Томине недеље, 6. априла 1835 г., у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотрака). Михаил би исечен на комаде, Георгије и Теодор обешени, а Мануил и други Георгије (млађи) кукама и метцима убијени.
o_slovo>+++ Васкрсни уторакУ недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле су са спремљеним миром на Христов гроб. Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: „Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао... Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао”. Жене крећу, а у исто време збуњени војници-стражари трче у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели. Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.