Њихов спомен бива и 31. августа.
Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими ислам и насилно преведе и децу своју у ислам, осим једног сина, који одбеже у Свету Гору и замонаши се. Никодим оде у Свету Гору, да доведе сина натраг, но Света Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво, па се најзад реши да се врати у Албанију, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722. године. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне.
Родом из Вриула у Малој Азији. У седамнаестој години насилно потурчен. Имао сличну судбу као и свети Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци, ова му викне: „Одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина, а не као Турчина”. Он се горко покаја, оде у Свету Гору и тамо у скиту свете Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех, он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820. године у двадесет првој години својој.
Свети Киндеј беше презвитер Памфилијског села Сиде, а родом из Уманаде. За царовања Диоклецијана он би ухваћен и доведен пред судију Стратоника. Пред овим он неустрашиво исповеди веру у Христа, зато га судија осуди на сажежење. Осуђеноме исповеднику навукоше на ноге гвоздене чизме, начичкане изнутра клинцима, па га натераше да трчи до места погубљења. Потом сретоше једнога човека који је носио товар дрва; мучитељеве слуге хтедоше да му силом отму дрва, да на њима спале мученика, али свети Киндеј даде томе човеку тридесет новчића за дрва, колико су коштала...
Овај богоносни отац подвизавао се у Светој Гори, у пределима свете обитељи Ватопеда. Био је учитељ божанственом Григорију Палами у философији по Христу. Скончао у миру.
Патријарховао у Александријској Цркви од 970 до 1010 године. Мученички пострадао за Господа Христа заклан од непријатеља истините хришћанске вере. Спомен његов наводи се у рукопису Coislin 402, ф. 166, Париске Националне библиотеке, који рукопис је у ствари Типик манастира Св. Златоуста са Кипра.