Свети свештеномученик Никон
Рођен у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Никон беше официр римски у Неапољу. И не беше крштен, иако га мајка, тајно од оца, поучаваше вери Христовој. Једном кад пође са својом четом у бој, посаветова га мајка, ако му буде до невоље, да се прекрсти и призове Христа на помоћ. И заиста, када у боју Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије, Никон се прекрсти и у срцу завапи Христу. У томе часу он се испуни необичном силом, јурне у непријатеље своје, и једне побије а друге нагна у бекство. Враћајући се дома Никон непрестано у чуду узвикиваше: „Велики је Бог хришћански!” Пошто обрадова мајку извешћем о својој победи помоћу крста Христовога, он тајно отплови у Азију, где га епископ кизички Теодосије крсти. По крштењу затвори се у један манастир, где се предаде учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије имаде визију, у којој му би наређено, да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона, потом за презвитера и епископа. Но Божјим Промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу. По смрти материној он се удаљи са девет ученика, негда ратних другова, у Сицилију, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке. Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњма за репове, бацао га с високе стене у провалију, тукао, стругао, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу. Његово тело би остављено у пољу, да га птице поједу. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом, те хришћани дођу и чесно га погребу. Пострада свети Никон у време цара Декија.
Свети преподобни Никон Печерски
Друг светог Антонија Печерског и духовни отац преподобног Теодосија. Због пострижења бојара Варлама и евнуха Јефрема би угрожен од кнеза Изјаслава, но кнегиња обрати гнев кнежев у страх Божји, и Никон свети би остављен на миру. Хотећи да украси храм иконама, Никон се мољаше Богу за помоћ. И због молитава његових дођоше изненадно у Кијев из Цариграда неки Грци иконописци, којима се у визију беху јавили свети Антоније и Теодосије, и упутили их у Кијев ка Никону. Прослављен својим смелим подвизима и духовном мудрошћу. У старости би и преко воље игуманом печерским. Преставио се Господу 1066. године. Његове мошти нетљене чувају се у пештерама кијевским.
Свети мученици Филит и Лидија, и други с њима
Ови свети мученици потрадаше 125 године, у време цара Адријана. Сви они беху хришћани по призвању и свакодневно служаху истинитоме Богу. Свети Филит беше царски сенатор. Он, жена његова Лидија, и два детета њихова, Теопрепије и Македон, бише као хришћани изведени пред цара Адријана. Но цар, пошто не могаде противстати мудрости светога Филита, посла их у Славонију к војводи Амфилохију. Овај одмах нареди да их све обесе о дрво, и да им тела стружу дрвеним ножевима.
Свети преподобномученик Лука Једренски
Новомученик Христов, преподобни Лука беше родом из Адријануполиса (Једрене), из парохије храма Светог Николе. Отац му се зваше Атанасије, а мајка Домница. Оставши сироче без оца у својој шестој години, он би послат од мајке једном трговцу Загорејцу да код њега ради. Овај трговац путоваше и у Русију, а онда се настани за стално у Цариграду.
Свети мученик Деометије
И3 Фригије. Пострадао за Господа Христа посечен мачем за царовања Јулијана Одступника (361 - 363 г.).
Свети мученик Василије Мангазејски
СИН ситног јарославског трговца; служио као калфа код једнога трговца у граду Мангазеју, у северном Сибиру. Трудољубив и поштен, Василије се одликовао особитом побожношћу; волео је посећивати цркву, усрдно се молио дома, помагао према својим средствима сиротињу, обилазио болеснике. Његов пак газда беше човек лаком и суров, и свети мученик је много патио од њега...
Свети преподобни Пахомије Нерехтски
СВЕШТЕНИЧКИ син; измалена ревностан за књигу и црквена богослужења. Одрече се света, и прими монаштво у Рождественском Владимирском манастиру, и послушно прохођаше разна манастирска послушања. Потом постаде игуман. Али жељан усамљеничког пустињачког живота, он кришом напусти манастир и удаљи се у крајеве Нерехте, Костомске губерније. Убрзо он тамо, са благословом светог Алексија, основа манастир са црквом Светој Тројици. И би братији пример у светом трудољубљу. И много година подвизаваше се он, учећи посетиоце обитељи његове врлинама и исцељујући их од болести. Упокоји се преподобни 23 .марта 1384 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
Света Ипомонија - Јелена Драгаш Палеологина
Јелена Драгаш Палеологина, последња византијска царица, у монаштву Ипомонија, била је праунука светог краља Стефана Дечанског. Њен отац Константин Драгаш рођен је у браку севастократора Дејана и Теодоре, ћерке Стефана Дечанског. Јелена је постала господарка Ромеја удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског порекла и једина српског. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, христољубиви Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању.
Свети свештеномученик Василије, презвитер анкирски
Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру, би Василије изведен пред цара, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: „Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?... Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама”. - Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене хоже и баци Јулијану у лице викнувши му: „Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!” - Тај догађај разгласи се по вароши, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године.
Света Дросида
Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.