Сељачко дете, рођен у близини Ростова. У тридесетој години живота оставио кућу, ступио у манастир Борисогљебски. Затворивши се у келији, железним конопцем привезао себе за дрвену столицу. Спавао два до три сата у току ноћи и дана: тукао тело своје гвозденим штапом, непрестано обављајући молитву. Своје недремљиве молитвене подвиге понекад смењивао шијењем власених одећа, камилавки и прављењем одела за просјаке. Много пропатио од завидљиваца. За свој свети богоугодни живот удостојен од Бога дара прозорљивости. Предсказао разорење Москве од Пољака и њено ослобођење. Упокојио се 1616 године у својој 69 години, и сахрањен у Борисогљебском манастиру.
Бачени у реку за веру у Христа, ови свети мученици скончаше.
Син трговца; рођен у граду Козељску; одмалена заволео књигу и веру; у раној младости замонашио се у Соловецком манастиру. Строго се подвизавао. Но жудан још строжијих подвига прешао на пусто Анзерско острво. Ту трпео крајњу оскудицу. Прочуо се као велики подвижник. Цар Михаил Фјодорович позвао га у Москву; предсказао цару да ће добити сина. Цар га за то богато обдари, и преподобни подиже на острву Анзеру храм и манастир. Устројивши манастир, преподобни написа за братију строг општежићни устав. Упокоји се преподобни отац наш Елеазар у дубокој старости, 13 јануара 1656 године. Године пак 1757, када се зидао храм над његовим гробом, бише пронађене његове свете мошти читаве и нетљене.
У дванаестој години побегао од куће у манастир к преподобном Кирилу Бјелојезерском, који га једва примио. Подвизавао се строго и одлучно. Био игуман. Упокојио се 1483 године у 86 години живота. Тридесет година касније свето тело његово обретено потпуно цело. У храму његовог имена почивају свете мошти његове.
Ученик преподобног оца Мартинијана Бјелојезерског; живео у келији овога светитеља, и са благословом његовим узео на себе јуродство Христа ради. Упокојио се 1506 године. Свете мошти његове почивају поред моштију учитеља му светог Мартинијана.
Овој светој мученици глава одсечена због исповедања вере у Христа.
Римљанка, од великоименитих родитеља. Хришћанка и ђакониса при цркви. По смрти цара Хелиогабала цароваше у Риму цар Александар, чија мајка Мамеја беше хришћанка. Сам цар беше колебљив и неодлучан у вери, због чега држаше у свом двору кип Христов и Аполонов, и Аврамов и Орфејев. Доглавници његови гоњаху хришћане и без наредбе цареве. Када изведоше Татијану девицу на мучење, она се мољаше Богу за своје мучитеље. И гле, њима се очи отворише, и они видеше четири ангела около мученице. Видећи то, осам њих повероваше у Христа, због чега бише и они мучени и убијени. Свету Татијану продужише мучити: шибаху је, одсецаху јој месо, стругаху је железом, и тако сву изнакарађену и искрвављену бацаху је увече у тамницу да би је сутрадан опет ударали на нове муке. Но Бог пошиљаше ангеле Своје у тамницу, те је храбраху и ране јој исцељиваху, тако да се Татијана свако јутро јављаше пред мучитељима потпуно здрава. Бацише је пред лава, но лав се умиљаваше око ње и не нашкоди јој ништа. Остригоше јој косу мислећи, по свом незнабожачком уму, да јој је у коси скривена нека враџбина, нека сила волшебна. Најзад, изведоше је, заједно са оцем њеним, и посекоше обоје мачем. Тако сконча свој земни живот око 225. године и би увенчана бесмртним венцем славе ова јуначна девица, која имаше слабо женско тело но дух мушки и војводски.
Родом из Елевтеропоља у Палестини. У младим годинама пострадао за веру Христову у време цара Максимина, 311. године. После многих мука буде на смрт осуђен. Саслушавши смртну пресуду, он радосно узвикне: „То је једина жеља моја, да умрем за Бога мојега!” Буде на крст распет, као и сам Господ, и на крсту издахне.