Родом из Антиохије и ученик апостола Петра. Добро управљао стадом Христовим. Имао је и дар чудотворства помоћу молитве. Тако је неку горку воду, која се није могла пити - а у том месту друге воде у лето није било - молитвом претворио у слатку, пијаћу воду. Упокојио се мирно.
Живео је у време царева Маврикија и Фоке, и у време патријараха светих Јована Постника и Кириака. Запажен од светог Јована због великог благочешћа и ревности, он буде од тога светитеља узведен у чин сакеларија (намесника) Патријаршије, а по смрти Кириака, буде изабран за патријарха. У његово време деси се један необичан догађај: кад се једном ишло у литији с крстовима, крстови се почну колебати сами од себе и ударати један о други. Зачуди се томе сав народ; и кад патријарх за то сазна као за истинит догађај, позове Теодора Сикеота, чувенога испосника и прозорљивца молећи га да објасни шта се тим предсказује. Теодор се помоли Богу и открије патријарху да то означава велике беде које ће наступити и за цркву и за грчко царство због унутрашњих верских и политичких раздора. Хришћани ће сами тући и истребљивати једни друге. Све се то ускоро и испуни. Тома мољаше Теодора да се овај помоли Богу за њега, да га Бог узме пре него те беде наступе. „Заповедаш ли, да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Богом?” тако отписа Теодор патријарху, наговештавајући тиме да ће и патријарх и он скоро умрети. И тог истог дана разболе се и сконча патријарх, а ускоро за њим и свети Теодор. Сконча свети Тома и пресели се ка Господу 610. години.
Друг светог Антонија Великог. Био је у нитријској пустињи настојатељ тзв. Арсинојских манастира, у којима је било око једанаест хиљада монаха. Паладије и Созомен називају га Великим. Упокојио се око 366. године. Свети Серапион писао је: „Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех... Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба”.
О овоме преподобном Серапиону, који беше друг Светог Антонија Великог и настојатељ такозваних Арсинојских манастира у Нитријској Пустињи, пише историчар Созомен у својој Црквеној Историји (књ. 6, гл. 28) да је се убрајао у најпознатије монашке оце у Египту у време Антонија Великог...
У Египту живљаше у четвртом веку, у време аве Антонија Великог, један старац по имену Серапион, звани Синдонит, пошто је своју телесну наготу покривао само једним плаштом од ланеног платна, синдоном. Беше пореклом Египћанин и измлада постаде монах. Он не имађаше никаквог иметка, ни келије ни уточишта, просто живљаше као птица небеска. Он никада није хтео улазити у кућу, да би седео или се одмарао...
МУЧЕНИЦИ Христови Филимон и Домнин беху родом из Рима. У време гоњења хришћана у Италији они тамо путоваху и проповедаху Христа, и многе обратише у веру Христову и крстише. Зато бише ухваћени од идолопоклоника незнабожаца и приведени начелнику Италије. Али и поред свих ласкања и обећања његових они не попустише у вери, него, напротив, још већма призиваху Христа и исповедаху Га као Бога. Зато бише од идолопоклоника наги распрострти по земљи и немилосрдно тучени. Затим бише затворени у тамницу, и најзад изведени и погубљени мачем.
Преподобни мученици Јован и други, из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Овај славни манастир, посећиван и од светог Саве српског, и обдарен од неколико владара српских, и дан-данас постоји. Више пута нападат је од дивљих Арапа, пљачкан и пустошен, но Промишљу Божјом, увек је обнављан и до данас сачуван. У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан. Монаси не хтеше бежати, него саветујући се са својим игуманом Томом, рекоше: „Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде, бићемо убијени због наше љубави према Христу, због кога смо и дошли овде да живимо”. - И тако одлучивши, дочекају ненаоружани оружане Арапе, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве, а неке затворе у пећину светог Саве, па наложе ватру на улазу, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули. Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије. Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину. То се догодило 796. године.