lan_naslov>Беле покладеЈедан дан пред почетак Великог поста - пада у недељу. Задњи дан када се у исхрани користи бели мрс. Већ сутрадан се једе искључиво посна храна.
Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!” И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.
Дивно је и предивно житије овога светитеља, и вреди га прочитати у целини. Шта он све није претрпео само да испуни заповести Господње! У осамнаестој години удаљио се у планину, звану Ковчежна, у Кападокији, и ту провео двадесетпет година у посту, бдењу, молитви, и борби са многим искушењима. Кад је једна жена дошла да га куша, и он види да ће пасти у грех с њом, скочи бос у огањ и постоји у огњу док му бол не нагна сузе на очи и не убије у њему сваку пожуду. Кад су настала друга искушења, он побегне на неку усамљену стену у мору, и ту је живео. Но кад, при неком бродолому, и на ту стену исплива нека жена, он скочи у море да се удави, али делфин га дочека на леђа и изнесе на обалу, по Божјем Промислу. Тада се реши да се више нигде не настањује стално, него непрестано да путује. И тако за две године прође 164 града, исправљајући и саветујући људе. Најзад стигне у Атину где и сконча 422. године.
Зоа беше најпре развратница и кушатељка света Мартинијана, па када виде овога испосника да скочи у огањ, да би убио у себи сваку пожуду, она се горко покаја, оде у један манастир у Витлејему где се као испосница и затворница јуначки подвизавала. Искајавши све грехе своје, она доби од Бога дар чудотворства. Свету Фотинију бура морска избаци на острво, на коме се свети Мартинијан беше усамио. Мартинијан се одмах удаљи с острва, а Фотинија сконча ту у посту и молитви.
Овaj свети отац беше архиепископ александријски пре светог Јована Милостивог, у време цара Маврикија и Фоке[9]. Бранио Православље од јеретика Монофизита. Учинио је многа чудеса. Између осталих и ово. Епиcкoп римски пресвети Лав беше написао светом Флавијану Цариградском (446-449) пре Халкидонског Сабора ону знамениту посланицу о Православљу. Њу сада прочита овај свети Евлогије. И он је не само усвоји и похвали, него је и свима препоручи. А Бог, желећи да прослави ове своје слуге: Лава и Евлогија, посла к Евлогију Анђела у облику Лавовог архиђакона. Анђео захвали светом Евлогију што је тако примио поменуту посланицу светог Лава. Евлогије је разговарао са Анђелом као да говори са архиђаконом папе Лава. А када Анђео отиде од њега, тада он сазнаде да је то био Анђео Божји. И он узнесе благодарност Богу. Предаде душу своју у руке Његове 607 године 13. фебруара.
Распети на крсту за веру у Христа овај свети отац и син пострадаше.
Спомен ових светих Апостола, сатрудника св. апостола Павла (Д.Ап. 18, 1-3; Рм. 16, 3; 1 Кор. 16, 19; 2 Тим. 4, 19), празнује се на данашњи дан, а још и 4. јануара и 14. јула
Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: „Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи”. У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у „златну хорду” татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње.
Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је „монах Марин” био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године.