Анастасије нови Христов мученик био је родом из Парамитије Епирске. Једног дана он изађе са својом сестром и другим хришћанима у поље ради жетве. Деси се да у то време наиђе онуда син месног паше Турчина звани Муса заједно са другим Агарјанима. Видевши ови безбожници сестру Анастасијеву, која беше веома лепа, нападоше је са намером да изврше насиље над њом и да оскрнаве њено девојаштво. Брат, да би је заштитио, сукоби се са насилницима и омогући јој да побегне и да се спасе од њихових злобних намера...
Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајући идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „Две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталог, нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; потом од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће”, довикиваше мученик мучитељу, „да се види јасно твоја бешчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „Нити сам ја сличан Платону, ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом”. Потом би Платон бачен у тамницу, где проведе осамнаест дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон може живети гладујући тако дуго, он им рече: „Ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино, а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. године и прими венац вечне славе.
Ево човека Божјега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних, но знатних и богатих, Григорије најпре учи философију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност, обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом, он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим, епископ амасијски, хтеде га посветити за епископа кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, и по наредби Богородице свети Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију, затекао је сав град незнабожачки, само са седамнаест хришћана, и када је одлазио из овог живота, оставио је сав град хришћански, само са седамнаест незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у Царству небеском.
Ученик и наследник у игуманству светог Сергија Радонешког. Када варвари нападоше на Русију, он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави свети Сергије са Петром и Алексијем, упокојеним митрополитима московским, и рече му, да не тугује, јер та навала бива по допуштању Божјем за неко добро, но да ће она проћи, и ми се опет зацарити. Обновио манастир Свете Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. новембра 1426. године.
Монах ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици, којој је манастир и посвећен, а понаособ икони њеној, која је стајала онде.
Преподобни Лазар живљаше у Цариграду, и од ране младости постаде монах и посвети се монашким подвизима. Измлада вођаше он суров живот пребивајући у посту и молитви. Но првенствено се он бављаше делима милосрђа, хранећи гладне и одевајући наге. За свој подвижнички и побожни живот преподобни би удостојен свештеничког чина...
Човек неки чувен и богат у свету, no имену Јован, презревши све сласти овога света, вођаше живот смирен и монашки, бављаше се божанским делима, труђаше се да угоди једино Богу, пребиваше стално у молитви и мољењу, и непрестано се сезаше за све већим и већим подвизима. А сврх свега тога његов најнеопходнији посао беше: по сву ноћ бдети у храмовима Господњим...
СBETИ мученик Гоброн (Михаило) и с њим сто тридесет три војника пострадаше за Христа у Кахетији од арапског емира Абдул-Касима. Зато што не хтедоше примити муслиманску веру, сви ови свети мученици бише посечени мачем.
БИО презвитер Цариградске цркве чувен по побожности када је, после смрти патријарха Анатолија, позван да прими патријарашки престо (458.). Строго се држао отачких предања, био је образац апостолског пастира. Показао се веома строг против оних који су хтели да за новац добију црквене чинове. Чувши да многи архијереји узимају новац од оних које рукополажу, сазва сабор епископа на коме би састављено познато писмо свима упућено, у коме се строго осуђује овај зли обичај...
ПРЕТПОСТАВЉА се да је овај Свети Максим, звани и Максимијан, био онај светитељ који је управљао Цариградском црквом од 431-434. године. Он је дошао из Рима у Цариград, због врлинског живота и учености рукоположи га патријарх Цариградски Сисиније за презвитера, а после расчињења Несторија биизабран за патријарха. Добро чувајући стадо Христово, штитио га је од саблазни и мирно се упокојио.