Када те други понижава, и ти то прихваташ ето тада имаш право смирење, због тога што је право смирење - смирење на делима а не на речима. Једном је свети Козма Етолски упитао људе који су се окупили око њега: „У коме од вас нема гордости?“ - „У мени“ - рекао је један човек. „Ходи овамо, ти у којем нема гордости, - рече свети Козма. „Одрежи један брк и тако изађи“. „Е, не могу то урадити“- одговорио је овај. „Онда у теби нема смирења“, - рекао му је светитељ. Овим је свети Козма хтео рећи да је потребно делатно смирење.

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо,како се каже из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно".  

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. О. Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију.  Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.

Свако који призове име Господње спашће се (Јоил 2,32), тј. за спасење је довољно да човек само призове име Господње". Међутим, нека и он чује шта вели апостол: Како ће призвати Онога у кога не повероваше (Рим.10,14). А ако не верујеш, почуј Господа који вели: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу, премда не онако како Бог хоће, нити из осећања љубави према Њему. Сам Господ наш Исус Христос о њима говори: Они све чине да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.6,5).  Отуда је апостол Павле научен да каже: И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1.Кор.13,3).

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео. А где је она? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи. Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест. Католицизам тражи од човека да се повинује и поштује прописе (законе). Православље поставља питање о најбољем и позива на јеванђелско савршенство. Католицизам говори о „прописима“, „забранама“, „дозвољеном“, „опростивом“ и „неопростивом“. Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари.   

Потоп представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали.

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.  Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити.  Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину.