Наша нада у добијање исканог за време молитве заснива се на вери у благост и штедрост Божију. Он је, наиме, Бог милости и штедрости и Човекољубац. Осим тога, ми се сећамо и ранијих безбројних доживљаја благости и милости на другим људима (у Светом Писму и Житијама светих) и на нама. За успех у молитви је, дакле, неопходно да је онај ко се моли и раније добијао искано и да је чврсто веровао срцем. Често ми добијамо оно што смо искали у молитви, нарочито оно што служи за спасење наше душе. Испуњење треба да приписујемо Господу, тј. Његовој благодати, а не неком случају. Јер, где би се могло дати место случају у царству свевласнога Бога? Заиста, без Њега ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (уп. Јн.1,3). Многи се не моле стога што им се чини да молитвом од Бога нису добили никакве дарове или стога што је сматрају непотребним делом. Они говоре: "Бог све зна пре нашега искања". Међутим, они заборављају да је речено: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7). Наше прозбе (молитве) неопходне су ради снажења наше вере, којом се ми једино и спасавамо. Благодаћу сте спасени кроз веру (Еф.2,8). О жено, велика је вера твоја (Мт.15,28). Спаситељ је и учинио да жена појачано иште како би побудио и укрепио њену веру. Такви људи не виде да немају веру, тј. најдрагоценије наслеђе Хришћанина, које је неопходно као и живот, да неверјем Бога праве лажом (1.Јн.1,10), да су деца ђавоља, да су недостојни било какве милости Божије и да гину. Осим тога, неопходно је да за време молитве срце гори жељом за духовним добрима и љубављу према Богу, тј. да јасно сагледава Његову крајњу благост према људском роду и готовост да са очинском љубављу слуша све молитве. Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт.7,11).

Читавог живота прати своје срце и загледај и ослушкуј [да би сазнао] шта омета његово сједињење са свеблаженим Богом. Ето науке над наукама. Уз помоћ Божију ти ћеш лако приметити шта те удаљује од Бога и шта те приближава Њему, сједињујући те са Њим. Теби ће говорити само срце, час се сједињујући са Богом, час се удаљујући од Њега. Најчешће лукави стоји између нашег срца и Бога. Он нас удаљава од Бога разним страстима или похотом тела, похотом очију и надменошћу живота.  

Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете; тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много. У школама неки учитељи говоре: "Да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати", и тако децу чине неспособном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и искоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чујеш у некаквим центрима, читаву ноћ певају: "сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш". Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо! Мала деца, раздражена кафом и цигаретама... Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта,када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: "Наше очи су као очи покварене рибе". Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, и после му беше жао младића који су живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из Колибе и они ме сусретоше на путу. "Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо" И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде, "Седите и ви мало овде", рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: "Примећујете ли нешто?" Они рекоше да не примећују. "Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе." И заиста, тада сам и ја приметио, баш такве су биле: очи покварене рибе. Замућене, изобличене... А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине метаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: "Светиљка телу је око" (Лк. 11, 34). Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега - како би рекли? - немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија: Док они; у свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе. До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази хиндуизам, и друге окултне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Колибу. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове Мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: "Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа". Заплака се јадник. "Моли се, за мене, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Испрали су ми мозак. Схватам да су ме овде довеле молитве моје мајке". Колико помажу мајчине молитве! Онеспособљавају се јадници када их обрлате, а онда их хвата страх, тескоба, а онда прелазе на наркотике итд. Са једне низбрдице на другу. Нека им Бог помогне!

Ако постоји истинита, изворна (= непатворена) љубав, млади то одмах примају и прилазе. Долазе млади, "с коца и конопца" у Колибу, са различитим проблемима. Примим их, почастим их, причам им, и ускоро постајемо пријатељи. Отварају своја срца и примају моју љубав. Некима, злосрећницима, толико је тога ускраћено! Жедни су љубави. Одмах се види да нису осетили љубав ни од мајке ни од оца: не могу је се наситити. Када са њима састрадаваш, када их волиш, заборављају на проблеме, на наркотике, нестају и болести, остављају се и безакоња, и враћају се на Свету Гору као благочестиви поклоници. Јер на неки начин су спознали љубав Божију. И видим да у себи имају великодушност која ти слама срце. Не примају економску помоћ, иако им је неопходна, прихватају се посла, а у школу иду увече. Ти млади људи заслужују да им се помогне. На новој железничкој станици у Солуну постоје куће, где многи млади, девојке и младићи бораве заједно. У простору који је довољан за троје борави по њих петнаесторо. Они потичу из растурених породица: једни краду, а други имају усрдности и не могу да краду. Годинама сам многима говорио да им приђу, да им помогну. Говорио сам да саграде некакав храм, да их тамо окупљају. Сада имају једну малу црквицу, посвећену Апостолу и ђакону Филипу, заштитнику жељезничара. Одувек сам знао да ако неко од малена не искористи на добро прилике које су му дате, ђаво ће их искористити. Зашто каже пословица: "гвожђе се кује док је вруће"? Ковачи, када желе да прилепе два комада гвожђа - не мислим данас када имају апарате за заваривање - стављају гвожђе у ватру, а онда сипају врелу воду и боракс преко њега, и чим га изваде из ватре, онако врело, још варнице са њега лете, ударе чекићем неколико пута и тако га залепе. А ако се охлади, онда неће да се прилепи. Исто хоћу да кажем и за младе. Када им се пружи прилика, ако је не искористе, касније ће почети да се баве другима, да суде, да осуђују,.јер се благодат Божија удаљила. Док, ако имају божанску ревност и ако пазе, напредоваће. Због тога родитељи, колико могу, треба да помогну деци док су мала. Деца су кар празне кутије. Ако се испуне Христом, свагда ће бити близу Њега. Ако не, веома је лако да, када одрасту, крену странпутицом. А ако су као мали добили такву помоћ, ако се касније мало и удаље, поново се. враћају. Дрво које се помаже уљем не трули. Ако се деца мало помажу благочешћем и страхом Божјим, касније немају тескобе.

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

Све Божанствене стварности, оваплоћене у Богочовеку Христу, непрекидно лију из себе неизбројне и неизмериве Божанствене силе, неопходне људскоме бићу за спасење, за обожење, за охристивљење, за уцрковљење, за одуховљење, за отројичење, за обогочовечење, и називају се једном речју: благодат. Све те Божанске силе свестрано су Богочовечанских својстава и карактера. И тиме свим бићем у Богочовечанском телу Цркве, од њега и кроз њега. У Цркви је cвe Богочовечанско, јер је све Богочовеково. Нема ничег у Цркви што је ван категорије Богочовечијег и Богочовечног. Наше спасење = наше обогочовечење није ништа друго до наше непрекидно облагодаћење. У Цркви и Црквом благодат је безобални океан Божанских, Богочовечанских обогочовечујућих, охристовљујућих, отројичујућих сила, које некрекидно делају и делују у Богочовечанском организму Цркве. Богочовеком Христом, који је Црква, нама су дароване све Божанске силе које су потребне људима за живот и побожност у обадва света (ср.2.Пт. 1,3-4). Према Богочовеку, и као Личности и као Цркви, стоји човек са својом боголиком природом. Створен боголиким, човек поседује боголику слободу. Та слобода је огромних, неизмеривих размера. По својој слободној вољи човек може чак и Бога одбацити и ђавола пригрлити. И још: човек може постати и „бог по благодати”, али и ђаво пo слободном хтењу. Богомудро употребљена, слободна воља приводи човека Богу и сједињује са Богом; злоупотребљена, она приводи човека ђаволу и сједињује са ђаволом. Историја рода људског је речити сведок тога. Бог је зато и постао човек да као Богочовек, у Богочовечанској Личности Својој, покаже човеку и научи човека како може богомудро руковати својом слободном вољом, и из себе благодаћу изградити благодатног, христоликог човека, и до потпуности усавршити боголикост свога бића. А да би за постигнуће тога циља дао потребне Божанске силе човеку, Он је на Себи, Богочовеку, основао Цркву, са њеним светим тајнама и светим врлинама. Постајући „сутелесник” Богочовечанског тела, Цркве (Еф.3,6), помоћу светих тајни и светих врлина, човек и постиже Богом му постављени циљ: постаје „бог по благодати”. Сва се спасоносна мудрост и богомудрост човека Хришћанина састоји у томе да он сву своју слободну вољу добровољно потчињава Божанској вољи Господа Христа, по угледу на самог Господа Христа, који је у Својој Богочовечанској Личности Своју човечанску вољу добровољно потчињавао Својој Божанској вољи. Тај Богочовечански однос између воље Божанске и човечанске важи као најсавршенији закон и најнеопходније правило у Богочовечанском телу Христовом – Цркви: своју човечанску вољу добровољно потчињавати Божанској вољи Господа Христа, и тако помоћу благодати светих тајни и светих врлина осигурати себи спасење, обожење, обогочовечење и живот вечни у Царству љубави Христове. У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорођујући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат пo мери дара Христова (Еф.4,7). А Господ Христос одмерава благодат свакоме пo труду његовом (1.Kop.3,8): пo труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим Божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, даровима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: свакоме према његовој моћи (ср.Мт. 25,15). Међутим, од нашег личног труда и умножавања Божанских дарова Христових зависи место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се као једно и недељиво небоземно Богочовечанско биће протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова у њему, и утолико се више разливају пo њему, као по сутелеснику Христовом, Богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које пас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих, јер смо једно тело сви. Зато се и радује сваки даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству. Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке. Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

Врлино, којим речима да те похвалим, којим речима лепоту твоју да прославим, којим цвећем да украсим твоју љупкост и венцима да овенчам твоју силу, којим кистом икону твоју да осликам? Све је у теби чудесно, све је достојно дивљења, све великолепно, све племенито. Твоја је благодат - благодат небеска, твоја лепота лепота чудесна, а сила превасходна. Ти си силна сатрудница Божја која Господу садејствујеш у стварању Царства Божјег на земљи. У теби су благоговеније и лепота душе. У теби је телесно здравље. У теби је чистота духа. У теби су честитост и савршенство. Ти си благо добро и долично, и потребно и часно и пробитачно - добро, јер часним чиниш оне који га имају; долично, јер их украшаваш; потребно, јер ништа није потребније од исправног живљења, а корисно и пробитачно, јер је у теби блаженство и јер су сврха и конац врлине дивни и Божанствени и блажени. Заиста те ни злато ни на земљи ни под земљом није достојно, јер оно је вредно тек јер је човек тако одредио, а само по себи је обичан безвредни метал, док си ти по природи и вредна и часна и многодрагоцена, сишла си са неба и на небу пребиваш и обиталиште ти је тамо у становима светих. Ништа од тебе није слаће, ништа жуђеније. Ко тебе хвали, хвали Бога, јер ти си кћи Небеса. Снага је твоја непоразива и сила твоја непобедива. Ништа од невоља које те снађу не може да ослаби твоју постојаност, увек стојиш право као стуб на чврстом темељу и чиниш се вишом од свега. Ти се и у жалостима показујеш дивна, и у искушењима чиста, и у понижењу благородна, и у сиромаштву часна. Ти си људима највеће оружје у борби за добро и правду. Једино ти умеш добро управљати људима, а без тебе и твога заштитништва све тече и хита у пропаст. Једино ти човека привлачиш ка божанском и јављаш га светозарним подобијем Божјим. Једина ти као Божји тајноводац посвећујеш у божанске тајне своје пријатеље и приносиш Богу њихове молитве. Једино се тобом човек прибраја ангелима и са Богом разговара. Једино тобом постаје благоугодан Богу и једино тобом приступа неприступном Творцу свега, јер ти га као кћи Небеса очишћујеш, привлачиш ка сродном, дарујући душу сопственом благородношћу и славом, и ка божанском приводиш. Ти душу штедро дарујеш неизразивом насладом, коју осећају једино они који опште са Богом и чије се величанство ни речју ни умом не може представити. Ти и смртнима дајеш бесмртност и земнима нетрулежност. Твоји пријатељи и када умру остају бесмртни, и када пропадају телом непропадљиви остају духом, јер је твоја успомена непропадљива и несамртна. Блажени су који су те узљубили, блажени су од тебе узљубљени. Они су стигли до намераваног и жељеног краја за који су саздани. Тебе су опевали песници, Тебе су прославили философи, Тебе је почествовало човечанство свих векова. Ти си као чудесни кип украшен Божјим даровима, твоја лепота сведочи о твоме божанском пореклу и као божанствена бићеш вечнa.

Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42), тј не знате кад ће доћи ваш смртни час. Када би се ово схватило, грешника уопште не би било. Међутим, не схвата се, премда свако зна да се ради о несумњивој истини. Ни подвижници, чак ни они најстрожи, нису били у стању да се стално ceћajy те истине. Стога су се довијали на разне начине да поткрепљују то сећање, како се никад не би губило: један је држао сандук у келији, други је од својих саподвижника тражио да га питањима пoдceћajy на сандук и гроб, трећи је пред собом држао слике Суда и смрти, и слично. Смрт се не дотиче душе и она не може да је схвати. Ипак, ње не може да се не тиче оно што долази одмах за смрћу. Она не може бити безбрижна у вези са тим, будући да се ради о томе где ће боравити за векове векова. Међутим, због чега се наша душа тога не сећа? Зато што сама себе обмањује, мислећи да то неће тако брзо доћи, те да ће, можда, на cpeћy, добро проћи. О, јадна душо! Тај начин мишљења одмах несумњиво показује да је душа немарна и да попушта себи. Како онда може мислити да ћe за њу Суд имати добар исход? Не, треба увек бити у стању у каквом се налази ученик коме предстоји испит: било шта да ради, њему испит не излази из главе. То сећање му не дозвољава да иједну минуту проведе узалудно, те он све време посвећује на припремање испита. Ех, када бисмо се и ми тако oceћaли!