Да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву Богу, он мора да нађе склад између душе и тела…
Литургија је зато, да се лечимо од себичности, да се лечимо од искључивости, да се лечимо од мржње, од греха и од смрти...
Да би човек напредовао, потребно је да спозна дарове које му је дао Бог и да их увећава…
Не допустимо да се због животних брига и неспокојства будемо лишени будућег вечног живота…
Зато што човек није сам победник над својим страшћу, потребно је да појача духовни живот...
Бог очекује од нас да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде…
Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт…
Онај који води бригу о другима, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати, неће красти, ни лажно сведочити, него ће рећи заједно с апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим?
Када кажем молитва, не мислим на ону лагану, која се врши несмотрено, већ на ону која се остварује кроз борбу..
Онај ко Христа није осетио овде, неће га осетити ни тамо у будућем животу...
Бог не чује молитве оних који не испуњавају заповести Његове. Буди чврст и не подлежи искушењима…
Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени…
Наш однос према Богу је у већини механички. Тако човек лични на рам који је остао без слике…
Толико се трудимо да овладамо знањем из сваковрсних области живота. Али, ако не знамо куда са животом…?
Врлине нико не поседује у савршеном стању, нити се одједном уклања зло. Напротив, са порастом врлине умањује се зло, да би најзад потпуно нестало...
Када молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас...
Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха…
Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу, дешава се или као казна, или као поука…
He тражимо хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом...