Православна психологија у теорији и пракси
Православна психологија представља поље сусрета вере и науке што је првенствено на корист самим људима који се суочавају са животним проблемима и који траже помоћ православног психолога. Православни психолог није тај који може да реши нечији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да човека упути да се на правилан начин окрене Богу. О томе са православним психологом Сањом Станковић.
Повратак православљу – спас за Европу
Отац Грегори Халам (Gregory Hallam) био је пастор Англиканске цркве, али се 1992. године разочарао у англиканство и прешао у Православље. После три године постао је свештеник Православне Цркве и већ 22 године служи у једном од највећих енглеских градова – Манчестеру. Налази се под јурисдикцијом Антиохијског Патријархата. Као православац на Западу који није из емигрантске средине он се превасходно занима питањем мисионарења и проношења истине Православног учења у већински протестантским и католичким срединама.
Странац међу својима
Никада у историји, како кажу упућени, међу људима није било више насиља него у ове наше дане. Иако је ратова и сукоба међу људима и народима било кроз читаву историју, насиље које се данас спроводи добија и неке неочекиване облике. Међу њима и такозвано врчњачко насиље у којем се насилници регрутују и међу онима где га не би требало бити ни у помислима. Међу децом. Шта да радимо када дете вређају вршњаци? Како треба да га васпитамо да се то не би догодило? Да ли су за то криви родитељи? На ова и друга питања одговара свештеник Павле Гумеров.
Равнодушност је последица безверја
Равнодушни однос према блиским људима, незаинтересованост за туђу невољу, апатија као уобичајено стање душе… то је готово постало норма. Зашто је равнодушност тако распрострањена данас? Шта да се ради ако и хришћанин осећа неку умртвљеност душе? Како да духовни пастир не постане сличан свештенику из приче о добром Самарићанину? За одговоре на ова и многа друга питања дошли смо искусном духовнику – старцу схиархимандриту Илијану (Ноздрину).
Постриг није магија
У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије.
Криви смо ми
Отпадање људи од Христа је увек тужно за Хришћане, али оно такође постаје мотивација за показивање љубави и молитву за оне који су се удаљили од Хришћанства. Према онима који не верују у Христа треба да се понашамо са великом љубављу и саосећањем. Христос нам у Јеванђељу каже, да треба „тако да се светли наша светлост пред људима“, да могу да спознају Бога. Наша је кривица што постоје људи који не познају Христа.