Косовски бој уткан је у српску душу кроз вијекове и у њој мирише као уље у латицама цвијета. И баш као што би цвијет без свог препознатљивог мириса изгубио идентитет, тако би и српска душа изгубила идентитет и постала пуста и јадна без Косова и Метохије у себи. 600 година од одласка косовских јунака у бој и вјечну славу Манастир Кнежина је 13. августа 1989. године поносно обиљежио уз присуство више од сто хиљада вјерника са простора Сарајевско-романијске регије, Косова и Метохије, али и других дијелова бивше Југославије. Гости величанственог јубилеја били су и представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице.
Кањон Дрине дом је за више од 320 српских девојака које бежећи од мучења загрљене скочише у хладне дубине. Стари Брод и Милошевићи су места страдања више од шест хиљада Срба који у пролеће 1942. године нису успели да пређу набујалу Дрину и преласком у Србију спасу се од усташких јединица.На месту страдања старобродских мученика изграђени су спомен-музеј и капела, као и 27 скулптура где свака носи име и презиме српских предака и њихове трагичне судбине.
Доброта коју смо учинили ближњем, доброта је коју смо учинили самоме Христу. А све добро учињено Њега ради, добро је које ћемо пожњети као плод свог живота. Јер, Христос нас учи: “Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте”. (Мт. 25/40)
Филм “Ава Јустин” снимљен је у продукцији Манастира Ћелије, по сценарију и у режији ђакона Ненада Илића. У филму се могу видети до сада необјављене фотографије и видео записи Светог аве Јустина. Он је био и остао ретка светоотачка појава у нашем 20 веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је истицао да је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује Еванђеље Христово“. Сходно том ставу, и његов живот је уистину био „живо савремено Еванђеље Христово“.
Сви ви који сте жедни, ходите к мени и пијте, поручује Господ наш Исус Христос. Жеђ за правдом и истинским вредностима пратила је човека кроз сву историју а не престаје ни данас. Ту жеђ коју су многи покушавали да утоле нудећи разне изворе, гаси само и једино вода жива Христове Истине и Правде.
И када се сви ми слијемо у једну молитву као у једну свећу, сви Православни, тада ће све замке важије, и сам ђаво, горети од наше молитве и неће ништа успети да учини. Ово је порука и позив монахиње Јефросиније из светог Града Јерусалима свим православним хришћанима поводом одлуке власти у Израелу да Храм Васкрсења Господњег буде затворен за верни народ у данима који претходе Васкрсу.
„Ћирилица-српски знак“ је документарно филмско сведочанство о освештаном и једином српском писму, његовој историји, карактеру, духовној снази и вредности, али и о суптилним, па чак и бруталним, насртајима да се оно изагна из живота српског народа. О статусу Ћирилице у модерном српском друштву, можда најбоље сведоче политичке игре, опструкције лингвистичке науке и интелектуалне елите али и нелојалност државних институција.
Колика је заиста наша вера? Да ли смо у стању да поверимо наш живот Христу и кажемо: нека буде воља Твоја, Господе? Или се наше молитве своде на то да Он реши наше проблеме на начин на који смо ми то замислили. Бог нас је створио као бића са слободном вољом и неће ништа учинити за нас што није у складу са њом. Зато нам Христос кроз Јеванђеља за сва времена поручује да без вере у Њега и препуштања вољи Његовој, не можемо ништа добро учинити у животу. Па ни спасити сопствени живот. Ово је прича о томе колико наша слобода без вере може бити погубна за нас...
Скоро да нема човека у чијем одрастању родитељи нису направили неку грешку, пропуст или се оглушили о своју родитељску дужност. Ипак, праштање деце родитељима не спада само у домен пристојности или некакве етикеције, већ је у питању вршење заповести Божије и услов да човек нађе мир, како својој тако и родитељској души.
Узвишаваћу те, Господе, јер си ме отео, и нијеси дао непријатељима мојим да ми се свете.
Господе, Боже мој! Завиках к теби, и исцијелио си ме. Господе! Извео си из пакла душу моју, и оживио си ме да не сиђем у гроб.
Како се понашамо када нас увреде, нанесу неправду, бол или се огреше о нас? Да ли се наљутимо, заћутимо и прекинемо сваки однос, као што се десило браћи из ове приче? Или, упркос болу, чинимо напор и опраштамо, а онда на земљу силази небеска радост и Царство Божије улази у наша срца.
Колико пута смо чули да је молитва сила? И јесте! Међутим, сила молитве није у томе да ли смо у цркви, манастиру, на овом или оном месту, изговарамо ли праве речи... Оно што је битно, заправо је стање нашег срца док се молимо. Најбољи пример су деца која искрено и без двоумљења верују и свему се надају. Није узалуд Господ рекао да будемо као деца, јер је њихово Царство Небеско. То потврђује прича о малом Лазару.
Животиње су човеколике. Свети отац Јустин је рекао да кад погледате у лице сваке животиње, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим и зато све стреми животу, и све стреми ка човеку, кога животиње виде као свога цара, свога од Бога постављеног господара. Због тога и човек треба према њима да се односи са пажњом и љубављу.
Да Срби нису оно што су кроз историју били видљиво је на сваком кораку. Хришћански етос заменио је дух либерализма, или, преведено на српски језик, дух слободоумне развраћености, из које израста вредносни хаос у којем живимо. Пре скоро једног века Духом Светим вођен, владика Николај је најавио шта нас у будућности очекује и то опевао у својој Небеској литургији. Данашње генерације сведоче да се најављено и збива, ту пред нашим очима... Наратор: Новак Билбија Одломак из филма "Клетва"
За живота човек пролази кроз многе муке и проблеме, али, све оне су ту како да би нас обликовале и натерале да узрастемо. Олује живота су јаке и силне и што више људи имамо око себе, лакше их можемо пребродити. Зато, није важно какви су људи који нас окружују, јер, сви они су ту са разлогом.
Иако тек тринаестогодишњак Милош Давидовић из Црнче, већ је свој живот посветио Богу и свештеничком позиву. - Свако је посебан и сваком Бог нешто даје. Мени је дао љубав према цркви, некоме ће дати другу љубав. Нешто друго се не може заволети преко ноћи. Ко не ужива у Богу, не може уживати у овом животу - каже Милош чија размишљања превазилазе његове године, пише РТРС.
Да Господ дела непрестано и да Дух дише где хоће, доказ је и скорашња пројава још једног очигледног чуда Божијег које се збило у Бања Луци (Република Српска). У дому једног православног хришанина, са иконе Господа Исуса Христа пред којом се свакодневно моли прокапала је крв.
Када се не остварују ваше молитве, или вам нешто не иде од руке, знајте да Господ Бог има план за вас. Ако Му верујете, Он ће вам дати велике дарове. Ми не знамо шта Господ Бог планира за нас. Знамо само да је Његов Промисао другачији од нашег мишљења, али је Његова Промисао увек најбоља.
На почетку духовног пута важно да човек не узима на себе више него што може да понесе. Тако је и јунак oвог филма је недавно поверовао у Бога и дошао у манастир да постане монах. Али му није било нимало лако да прихвати духовни живот, јер је о свему имао сопствено мишљење, а у духовном животу сваки напредак се дешава постепено. Ово је прича о његовим тешкоћама током Великог поста...
„Свети Мардарије – владика без адресе“ прича је о првом владици првоосноване Епархије СПЦ на америчком континенту, Мардарију (Ускоковићу).