Христос нас учи да је страх од Бога изнад стида од људи. Јер ко се више боји људског суда него Божјег, издаће и самог Бога. Када ти глас савести зашапуће у тренуцима двоумљења, када се суочиш са искушењем да занемариш истину зарад људског одобравања, сети се: Изабери Бога, чак и ако ће те свет исмевати. Јер правда пред Њим вреди више од сваког људског презира.
Потребно је да хришћанин стекне духовно чувство и осетљивост. Иако је Дух Свети један и има многе дарове, Он увек је и свуда исти, не мења се према месту и околностима. Он је дух љубави и мира. Зато је потребно развијати и изграђивати осетљивост према духу Светоме.
Смрт није крај пута, већ само прелазак у свет који је далеко стварнији од овог који познајемо. Свака истинска утеха почиње тамо где престаје сумња у то да нас иза гроба чека неко ко нас воли. Чак и када се чини да је све изгубљено, постоје сведочанства и докази који потврђују да ниједна душа није заборављена нити заиста изгубљена.
Често меримо напредак човечанства проналасцима: брзином интернета, снагом мотора или вештачком интелигенцијом. Али шта ако је највећи дар и циљ човека заправо - задобијање Царства небеског и вечно блаженство? У овом оштром и мудром одговору безименом критичару, Свети владика Николај објашњава зашто Христос није дошао да нам подари „ковачке справе“, већ нешто далеко теже достижно и вредније.
Долази време када ће и неверујући владари схватити да свет без вере не може да опстане. Против Бога не може да се ратује. Статистика је показала да је тамо, где има цркава, мање психопата, мање злочина и криминала, док човек који нема веру, нема никакве кочнице, постаје попут демона. Један стари политичар, комуниста, на питање новинара зашто је комунизам пропао, одговорио је: "ми смо пропали јер смо устали против Цркве".
Бог не тражи велике жртве, већ само мали тренутак искрене одлучности да се не укаља сопствена душа. Један обичан скок у реку из страха од греха или снажан одбијај искушењу могу отворити небо и покренути стварна чуда која мењају живот. Док свет губи осећај за стид и све правда навикама, тихи подвиг чистог срца остаје једини пут којим се заиста среће Христос.
Као и Свети Сава, и Свети ава Јустин је био неуморан проповедник, ширећи реч Божију по српским земљама. Обојица су били духовни гиганти, носиоци и чувари вере Православне. Његова „Молитва Светом Сави“ открива дивљење великом просветитељу, који је уткао Христову љубав у нит српског бића. Дела аве Јустина, прожета духовном дубином и књижевном лепотом, и данас нас подстичу на духовни раст, позивајући нас на пут истине и спасења. Наратор: Маријана Ђерић
Једна од највећих духовних замки у коју упада већина људи јесте недоумица, а онда и револт – зашто неправедни људи добро пролазе у животу док праведници и добри људи страдају! То их наводи да са горчином говоре о Богу, замерајући Му што не учини нешто, не слутећи да није наше да опoмињемо Бога шта треба да чини. Морамо знати да грех сам собом вуче несрећу и пропаст ономе ко га чини и да је због тога добро да ћутимо и водимо рачуна о свом понашању.
Гледате да ме убијете, јер моја реч нема места у вама - говорио је Христос Јудејима (Јн. 8,37). Проповедајући у свету Христову љубав, и Црква све призива ка пуноти Божанског живота. Међутим, људи не схватају овај призив и оглушују се о њега. И као што је Христос био гоњен у овом грешном свету и морао да пострада, тако је и истинска Христова Црква увек била и биће гоњена, и њени пастири убијани.
Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Ако ономе који те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Онај ко је Богом просвећен, када види стрелу увреде која лети према њему, покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља не најмању огреботину. Наратор: Маријана Ђерић
Ако човек, по својој слабости, не може да држи заповести, може барем да призна своју грешност. Уместо признања данас се људи труде да своје слабости наметну другима. Такви и православно предање сматрају застарелим и непотребним.
Ти си изнад сваког греха, Ти си пресветло Сунце, Ти си Пречиста, преблага и свемоћна, Теби је својствено да очистиш нас упрљане гресима, као што мати купа децу своју, ако Те смирено позовемо у помоћ; Теби је својствено да подижеш нас, који непрестано падамо, да нас заступаш, чуваш и спасаваш, ојађене од духова злобе и учиш да идемо спасоносним путем, ма какав он био. Наратор: Маријана Ђерић
Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш Му се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој, јер кроз молитву долази благодат Светога Духа. Молитвом се човек чува од греха, јер када је ум у молитви, заузет је Богом и у смирењу духа стоји пред лицем Господа, кога познаје душа његова.
Постоје људи који воде рачуна о томе да не повреде друге људе, да се не осрамоте и не учине нешто неприлично. Ипак, многи се питају како и на који начин створити у себи исту такву врсту осетљивости према Богу. Да чине тако да се пред Господом не осрамоте, водећи рачуна да Њега не повреде.
Старац Пајсије: „Данашња деца, нарочито студенти, трпе огромну штету од сопствених породица.“ Иако вођени најбољим намерама, родитељи својим мотом „нека моје дете има све што ја нисам имао“ заправо несвесно стварају генерацију неосетљивих и животно неспособних људи. Обезбеђен луксуз и живот без труда претварају младог човека у духовног инвалида који индекс користи као подметач за кафу, док му животне прилике неповратно пролазе. Ова застрашујућа истина открива како љубав без расуђивања, уместо да изгради човека, од сопственог детета прави највећег губитника.
Гнев је веома лоше стање духа и наноси велику штету како ономе на коме се излива, тако и на гневљивцу. Али, када неко трпи неправду, а неко други виче и гневи се јер састрадава са њим, тада је то најправеднији гнев. Међутим, ако се гневи јер сам трпи неправду, тада то није чист, па ни праведни гнев.
Често нас збуњује Божије ћутање пред неправдом света. Зашто зло некада изгледа непобедиво, а они који греше живе дуго и у изобиљу? Старац Пајсије нас подсећа да постоји разлика између истинског благослова и „црног просперитета“ који води у понор. Свака мука невиног човека је залог за вечност, док је привидни успех злих само одлагање коначног пада.
У дубини царевине стоји Престо, а пред њим све бледи. Мисли расуте по пољима и стадима позване су да се врате дому, где куца Највећи Гост. Тамо се отварају врата сладосног виђења, где разговор са Царем постаје светлост и мир. Све друго остаје прашина пред вечном славом лица Његовог.
Нема човека хришћанина који се не диви јеванђелским причама о чудесним исцелењима која је Господ наш Исус Христос даривао болнима. Особито су дирљива сведочанства о враћању вида слепима, или прича о исцелењу слепога од рођења. Међутим, мало ко зна за примере чудесног враћања вида које је учинила Његова Пресвета Мајка. Ево једног таквог догађаја.
Један грам праксе тежи је од тоне теорије, говорио је блаженопочивши патријарх српски Павле. Свакако, најбоље педагошко начело јесте начело примера које увек говори више него било које речи поучавања. Међу људима наш живот говори више него све наше речи скупа.