Ти си изнад сваког греха, Ти си пресветло Сунце, Ти си Пречиста, преблага и свемоћна, Теби је својствено да очистиш нас упрљане гресима, као што мати купа децу своју, ако Те смирено позовемо у помоћ; Теби је својствено да подижеш нас, који непрестано падамо, да нас заступаш, чуваш и спасаваш, ојађене од духова злобе и учиш да идемо спасоносним путем, ма какав он био. Наратор: Маријана Ђерић
Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш Му се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој, јер кроз молитву долази благодат Светога Духа. Молитвом се човек чува од греха, јер када је ум у молитви, заузет је Богом и у смирењу духа стоји пред лицем Господа, кога познаје душа његова.
Постоје људи који воде рачуна о томе да не повреде друге људе, да се не осрамоте и не учине нешто неприлично. Ипак, многи се питају како и на који начин створити у себи исту такву врсту осетљивости према Богу. Да чине тако да се пред Господом не осрамоте, водећи рачуна да Њега не повреде.
Старац Пајсије: „Данашња деца, нарочито студенти, трпе огромну штету од сопствених породица.“ Иако вођени најбољим намерама, родитељи својим мотом „нека моје дете има све што ја нисам имао“ заправо несвесно стварају генерацију неосетљивих и животно неспособних људи. Обезбеђен луксуз и живот без труда претварају младог човека у духовног инвалида који индекс користи као подметач за кафу, док му животне прилике неповратно пролазе. Ова застрашујућа истина открива како љубав без расуђивања, уместо да изгради човека, од сопственог детета прави највећег губитника.
Гнев је веома лоше стање духа и наноси велику штету како ономе на коме се излива, тако и на гневљивцу. Али, када неко трпи неправду, а неко други виче и гневи се јер састрадава са њим, тада је то најправеднији гнев. Међутим, ако се гневи јер сам трпи неправду, тада то није чист, па ни праведни гнев.
Често нас збуњује Божије ћутање пред неправдом света. Зашто зло некада изгледа непобедиво, а они који греше живе дуго и у изобиљу? Старац Пајсије нас подсећа да постоји разлика између истинског благослова и „црног просперитета“ који води у понор. Свака мука невиног човека је залог за вечност, док је привидни успех злих само одлагање коначног пада.
У дубини царевине стоји Престо, а пред њим све бледи. Мисли расуте по пољима и стадима позване су да се врате дому, где куца Највећи Гост. Тамо се отварају врата сладосног виђења, где разговор са Царем постаје светлост и мир. Све друго остаје прашина пред вечном славом лица Његовог.
Нема човека хришћанина који се не диви јеванђелским причама о чудесним исцелењима која је Господ наш Исус Христос даривао болнима. Особито су дирљива сведочанства о враћању вида слепима, или прича о исцелењу слепога од рођења. Међутим, мало ко зна за примере чудесног враћања вида које је учинила Његова Пресвета Мајка. Ево једног таквог догађаја.
Један грам праксе тежи је од тоне теорије, говорио је блаженопочивши патријарх српски Павле. Свакако, најбоље педагошко начело јесте начело примера које увек говори више него било које речи поучавања. Међу људима наш живот говори више него све наше речи скупа.
Старац Пајсије Светогорац упозорио нас је на време у коме живимо: Зло више не ради из мрака – оно је изашло на сцену и отворено диригује. Данас се деца заводе брже и јаче него икад, а онима који вуку конце нису свете ни породица ни отаџбина. Резултат је страшан: многи млади уместо Христа за вођу имају рогатог ђавола.
Свети Григорије Чудотворца, епископ неокесаријски је човек који је сопственом усрдном молитвом открио темеље хришћанске догматике. Усред ширења јереси, њему се у чудесном виђењу јављају Пресвета Богородица и Свети Јован Богослов, како би му открили велику тајну. Јеванђелист, по заповести Мајке Божије, предаје Григорију прецизно и непроменљиво учење о Савршеној Светој Тројици, које је потом постало непроцењив темељ вере.
Човек се лако гневи када је он оштећен, али шта се дешава када се гневи због неправде нанете некоме другом? Поука старца Пајсија о томе да гнев који настаје из правдољубља, који је чист и усмерен на одбрану немоћног, јесте гнев који има своје оправдање. То је знак духовног здравља.
О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших... Наратор: Маријана Ђерић
Осећај отуђења и уверење да је свет окружен злом заправо је честа илузија. Многи се сматрају јединим добрим човеком на путу истине, не знајући да неко сасвим близу дели потпуно исту бол и уверење. Право благо људи је често дубоко скривено, а сусрет два усамљена праведника доноси изненадни преокрет и претвара жалост у радост.
Чудесни сусрети светих Божијих угодника са светитељима, па и самом Мајком Божијом, нису били реткост. Небески житељи су их посећивали како би их укрепили у њиховим подвизима, али и да би им са Неба донели речи истине вере Христове како би их ови ширили у народ и спасавали га од јереси, зловерја и кривоверја.
За незнање о духовним темaма за нас хришћане није могуће наћи оправдање. Данас, када се Јеванђеље проповеда на све начине, не знати ништа о духовном животу и свему осталом шта га се дотиче, плод је лошег настројења и незаинтересованости, а не немогућности да се до информација дође.
Христос је Србима даровао много: веру, наду, љубав, моралне вредности, као и темеље на којима су извојевали слободу и изградили своје друштво и државу. Сада је време да се запитамо: шта Христос тражи од Срба? Како се одужити за све оно што смо добили?
Икона која је проговорила огњем је један од најчудеснијих догађаја сачуваних у благодати Православног предања. Овај догађај, који се одиграо у Спасо-Парголовској цркви, сведочи о моћи вере и чудесном деловању Божијем. Прича о икони која је одбијала сваки покушај да буде оскрнављена и о човеку који је, преображен овом искуством, нашао утеху у Православљу, и данас инспирише вернике и представља вечну поруку о Сили Која стоји иза свега што је свето.
Бог се не скрива у висинама, већ у гладним рукама одбачених. Њихова мука постаје Његова, а њихова молитва – мост ка спасењу. Кроз најмање и најслабије, Он куца на срца најмоћнијих. Милостиња није само дар, већ сусрет са живим Христом.
„Да је брата да пожали, ка' да би помога“. Овај стих великог Његоша за сва времена осликава и пустош нашега времена у којем све мање људи има коме да се обрати и пожали на своје тегобе и тескобе, боли и жалости, и, још мање оних који би осетили сажаљење и узвратили утехом и топлином. Дивље и безљудно време усамљених и неутешених.