Хришћанин не сме бити фанатик, већ би требало да има љубав према свима. Онај ко се без духовног расуђивања и ширине баца речима, макар оне биле и исправне, ипак чини велико зло. Такав личи на човека који каменује речима људе мислећи да то чини на неки хришћански начин. Без расуђивања остаје на слову закона, а слово закона - убија!
Има их, има пуно. Да их нема сунце би се јарко угасило, јер зашто би такво скупоцено кандило светлило једном зверињаку.
Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Наратор: Маријана Ђерић
Вера је темељ љубави. Без ње, нема љубави према ни према ближњима, ни према свом завичају, ни према својој домовини. Ко не воли Бога, не поштује своје родитеље, своју породицу, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, своју отаџбину. Без вере, срце је празно. А неки данас желе да нам искорене веру, угасе то срце. Не дозволимо им!
„Децо, моја децо...!“ - овај вапај родитељског срца одјекује кроз векове. Колико је суза проливено, савета изговорено, претњи и љутње, а резултат често изостаје. Но, и када све речи буду изговорене и сви савети изређани, остаје нам оно што је требало да буде прво - молитва Господу. Јер молитва није само последња нада, него најмоћније оружје у рукама родитеља.
Када и народни старешина почне да проповеда силу и милост Творца свога, и да безверцима, који нису знали ни за Бога ни за душу, отвори савест, такав рад брзо доноси плодове: престану код људи многа зла дела, ружне навике, злобне и хулне речи. У Светом Писму стоји написано, да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу своју од смрти и покрити мноштво гријехова.
О, богоносни и свеблажени оци Симеоне и Саво, који сада заједно стојите пред Светом Тројицом и гледате на нас одозго, не заборавите бринути се за нас, народ свој. Не сећајте се зла којима Бога прогневисмо, не срамите се наших нечистота којима грешимо пред Њим и због тога далеко стојимо од Њега, него као чедољубиви оци, свагда нам дајте дарове добре што их од Њега измолисте, јер Његова смо створења, за Њега живимо и јесмо, и осим Њега за другог Бога не знамо. Наратор: Маријана Ђерић
Колико је значајно са каквим настројењем душе се обраћамо Богу, Богородици или светима у молитви? Дешава се да, понекад, осетимо горчину због нечијег поступка и да ту горчину можда и несвесно пренесемо у молитву. Ево и примера из живота светих Божјих људи.
Не тугуј, мајко драга. Грешна је велика туга. Божија је земља и све што је на њој. Ма где да је гроб твога сина, на Божијој је земљи. Кад додирнеш црну земљу пред прагом куће, додирнула си ивицу гроба сина твога...
Врло често нам безазлени и једноставни људи личе на глупе наивчине и незналице па и не слутимо да су то људи који су све своје Господу предали да их Он води немајући своје воље до једино жеље да уђу у Рај. И не слутимо да, заправо, у таквима, безазленима и простима, Господ борави. Зато, велике су и спасоносне молитве ових људи Господу који ради њих и њиховог заступнипта и оне друге спасава.
Како се носити са болом када се драга особа, упркос вашој љубави и жртви, удаљава од Бога и окреће против вас? Владика Николај у писму сестри која тугује због покварености брата открива како љубав, посејана у тишину и молитву, може додирнути чак и најтврђа срца.
Иако Бог непрестано стоји пред вратима свачијег срца и куца, иако је увек са нама, ретко ко од нас има времена за Њега. Све нас окупира, све нам је прече и важније. Не остаје нам времена чак ни за помисао о Њему. А знамо да ма шта предузимали, ако нам са Неба не сиђе благослов Божији, све је узалуд. Зато није паметно оставити га напољу...
Један од најзначајнијих показатеља наше љубави према Богу и Цркви Његовој јесте и подизање светих Божијих храмова у којима верни Христови узносе заједничке молитве за спасење душа и све потребе животне. Одувек су ова места молитве била места одмора и утехе, разумевања и ублажења бола и туге. У њима је приношено све најбоље и најлепше како би човека својом лепотом и миром подсећала на небеске станове.
Неизмерна су и неизбројива чуда која је својим вернима учинила Пресвета Мајка Божија. У најнеобичнијим и најнеочекиванијим приликама просијавала је своју љубав према човеку, дарујући му мир и радост кроз неочекивану помоћ у тешким приликама. Ево једног таквог догађаја.
Оптерећени у свакодневном животу грешкама других људи покрећемо се на негодовање, а негодовање је ништа друго него почетак осуђивања ближњих. Вођени, наводно, некаквим моралним разлозима, добром намером и истинољубљем, започињемо мислени рат са другима у којем не губимо само ми, већ непроцењиву штету наносимо и нашим ближњима.
Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. Амин. Наратор: Маријана Ђерић
Многи се хришћански народи, гледајући на своју историју, питају: шта то они дугују Христу? Тако исто и наш српски народ би се могао запитати шта дугује Христу. Но, за разлику од многих других хришћанских народа, списак Христових дарова нашем народу био би неупоредиво дужи. Самим тим и нашег дуговања Њему.
Као што је Јордан примио воду покајања из руку Претече Господњег, Светог Јована Крститеља, тако и наша срца чезну за очишћењем, за окретањем од таме ка светлости. Уздах покајања, попут тихог шапата на обалама језера, уздиже се ка небесима, тражећи милост и опроштај. Владика Николај, песник душе и тумач вечних истина, у својим 'Молитвама на језеру', проналази речи које додирују најдубље кутке нашег бића, говорећи о покајању као о путу обнове и подмлађивања духа. Ми их слушамо благодарећи труду Радија „Источник“ православне Епархије ваљевске.
„Да је брата да пожали, ка' да би помога“. Овај стих великог Његоша за сва времена осликава и пустош нашега времена у којем све мање људи има коме да се обрати и пожали на своје тегобе и тескобе, боли и жалости, и, још мање оних који би осетили сажаљење и узвратили утехом и топлином. Дивље и безљудно време усамљених и неутешених.
Превише је људи који сматрају да је за однос са Богом довољно само - имати веру у Њега. Али, то је велика заблуда. Вера је тек само почетна станица на путу сазнања, упознавања и коначног сједињавања са Њим. Но, ни тај пут неће одвести до циља без водича - Христа.