Кад се свет убрза и почне да хита ка својој пропасти, манастири постају камене барикаде против заборава, самоће и бесмисла. У времену када се све мери профитом, а и душа би, да може, била претворена у услугу на менију, некоме смета да постоје места где човек није купац него покајник, где се не троши него спасава. Али да ли су манастири застарела прошлост коју треба „освежити“ или последње уточиште непроменљивог, тишине и светлости? И ако је дух оно што нас чини људима, зашто се толико журимо да га заменимо пепелом?
