Животне координате
Савременим језиком говорећи, Господ нам је оставио посебан координатни систем по коме данас налазимо своје место у Васељени, као и компас који нас води правим путем. Снага крста је неупитна, а ми смо, историјски, духовно и у сваком погледу, закрштени те нам ваља Крст носити. Свештеник Лазар Војводић, духовник у параклису св. Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“.
Дијалог или терор
На недавно одржаној манифестацији на којој су улицама Београда дефиловали људи хомосексуалне оријентације, пронет је и транспарент са наруженим ликом Пресвете Богородице и Богомладенца Христа. Овај призор отвара многа питања али се сва она могу свести на два: да ли је у питању само девијација личности или је све то део једног континуираног историјског рата против Цркве Христове и њених вредности. Ако се Србија хвали тиме да је слободна држава, онда с правом постављамо и ово питање: Зашто неко има слободу да моју слободу извргава руглу? Расуђује свештеник Владимир Левићанин.
Иступимо из самодовољности
У јеванђелској причи о богатом младићу сусрећу се Стари и Нови Завет. Кроз ову причу се види сусрет Старог и Новог Завета – старозаветне заповести су корисне као вежба, али не дају пуноћу коју нам Господ применом љубави доноси у Новом Завету. Тренутак када Господ дела је онај када ми спознамо и прихватимо своју немоћ. У овом савременом свету сви стојимо пред чињеницом да смо богати, бескрајно лакомислени, затворени у самодовољности и на тај начин одсечени од Господа. Зато, морамо бити свесни свога призива и заповести да љубимо ближње као себе саме. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења св. Јована Претече и Крститеља на Централном гробљу у Београду.
Пут љубави је тежи пут
Однос између духвног оца и његових чеда је веома сложен и ни из далека једноставан, како нам се може учинити. Колико год улога духовног оца била незаменљива у узрастању хришћанина, исто толико и сам хришћанин мора сносити одговорност и предузимати напоре на савладавању самога себе. О овоме, кроз своје лично искуство, говори свештеник Јован Бабић из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Живи темељ
Монахиње су, како је рекао старац Пајсије Светогорац, а подсећа наша гошћа, пријемни центар за човека, амбуланта за санирање и прање рана, која људе даље упућује на специјалисту, односно духовника. А са каквим се све искушењима срећу и монаси и како да ми у нашем свакодневном животу, сачувамо ту радост која исијава из наших светиња, сведочи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице под Авалом.
Заједница и делатна љубав
Шта је, у пуном смислу речи, парохијска или духовна заједница, како се делатно пројављује љубав према ближњем, шта Црква значи у животу једног младог човека и како његови вршњаци (углавном) реагују на то што он живи литургијски, у ово време "мобилних генерација"? Са друге стране, зашто је важно разговарати са својим свештеником, како прићи једној заједници, како да приђу они који дуго нису били у вери, а како не скренути у претерану ревност? На ова и друга питања одговарају протојереј-ставрофор Драган Предић, парох Покровске цркве на Звездари у Београду и млади Александар Пејовић, парохијанин ове цркве.
Не смемо се стидети Господа
Ако издам свог Господа може да ме превари било ко, а лоши људи су изашли из нас самих и нису дошли са неке друге стране. Зато не бисмо смели издати Господа нити га се постидети. Ово би, између оталог, могла бити суштинска порука коју је послао свештеник Андреј Ткачов, један од највећих мисионара православног хришћанства данас.
Вода жива
Испуњена су Старозаветна пророштва - Господ нам је оставио себе и непрестано нам се даје. Наше је само да начинимо корак ка Њему, као што жедан човек хита бунару свеже воде живе. Та благодат живе воде непрестано се обнавља у Цркви, а то је Литургија. На ову истину подсећа нас свештеник Игор Карановић, старешина храма Преображења Господњег у Дебељачи, надомак Панчева у Епархији банатској.
Мисија Цркве и мисионарење
Господ наш Исус Христос је непревазиђени мисионар и наш узор у мисионарењу. И ми данас, попут Христових ученика онда, морамо да послушамо заповест Господњу и проповедамо Реч Божију. Питамо, како свако од нас може да мисионари? Одговор ће нам дати сама љубав под условом да смо је усвојили. У ову кратку реченицу може стати суштина онога што нам је у емисији поручио протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу.
Имајмо очи за Христа!
Не видимо своју нељудскост, јер немамо љубави. Духовно блато је невидљиво, често је прекривено дивним локвањима и лако је пропасти... Љубав развејава сваку копрену са очију, али, са друге стране, не смемо бити горди и самозадовољни, али ни размажени, неблагодарни и неваспитани према Господу, јер нам Он даје управо оно што је за наше спасење најбоље. Ово су само неки акценти које је назначио свештеник Лазар Војводић, духовник у параклису св. архиђакона Стефана у КБЦ "Бежанијска Коса" и вероучитељ у Угоститељској школи у Београду.
Раслабљеност
Живимо у времену опште и велике усамљености, отуда све мање имамо човека. Наша природна слабост још више је појачана жељом за угодношћу. Заливањем и неговањем страсти и потпуним одсуством жеље за аскезом и уздржањем, сигурно одлазимо на странпутицу. „Треба да се смиримо пред чињеницом да смо слаби, јер нас то отвара за другога, отвара за љубав“, каже свештеник Вук Матијашевић из храма св. Претече и Крститеља Јована на Централном гробљу у Београду приликом свог гостовања у емисији.
Свети Сава – неизмерна вера у Христа
Значај дела Светога Саве, наш данашњи однос, не само према том бесценом наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора, тема је овог издања емисије ''Реч пастира''. Поента и порука ове емисије може стати у следеће: "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример'', јер је светитељ, уствари, "само спроводио Божије идеје". Гост емисије је свештеник Драган Радовановић, парох храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда.
Голгота раковичке парохије
У историји српског народа терор комунистичких власти по завршетку Другог светског рата, остаће забележени као једна од наших највећих националних трагедија. Потресна сведочанства о страдањима невиних људи у Раковици сакупљена су у књизи ''Голгота раковичке парохије'' аутора ђакона Александра Аздејковића који је био и саговорник у емисији ''Реч пастира''. По његовим речима, циљ ове публикације није суд над било киме, већ опомена и поука да тајне гробнице невино побијених хришћана постану места на којима треба да се помиримо.
Небеска педагогија
Први житељ Раја био је разбојник. Убица, пљачкаш, криминалац како данас називамо људе таквога живота. И тај догађај сведочи о смислу мисије и улози Цркве у институцијама какви су затвори и робијашнице. Зашто смо тако радосни на Васкрс и одакле долази та посебна радост и светлост којом смо обасјани без обзора на сву тежину крста који кроз живот носимо? Истина, можемо да застанемо у тренутку и заропћемо, али после тога мора бити излаз – „нека буде воља Твоја, Оче“. Тада се отварају непрегледна пространства радости Господње у овом нашем веку“ – говори свештеник Глигорије Марковића, духовник у Окружном затвору у Београду, парох храма св. цара Константина и царице Јеленe на Вождовцу.
Господ не тера, Он позива
Вера у човеку рађа особине као што су истрајност и упорност и ово није празна констатација већ истина која је посведочена богатим искуством живота Цркве Христове. Било да је у питању исцељење, или смирење до којег се долази трпљењем, или ма која друга јеванђелска врлина. Све проистиче из Јеванђеља Христовог, али, наша је обавеза да се Јеванђељем живи тако што ће се својом вољом и љубављу човек одлучити за Њега. Зато и кажемо да Господ никога не тера на подвиг. Он, једноставно, на подвиг позива. Гост емисије ђакон Иван Фаранов из цркве Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у Земуну.
Вера је живот
„Ако је циљ поста васкрсавање Божијег лика у нама самима“ и ако је, по речима светих отаца, „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“, зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а тако се лако сетимо чулних искустава и задовољстава? На ова и друга веома значајна питања духовног живота и подвига поста, кроз примере из своје свештеничке праксе, говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији, некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла.
Страшни суд
Само служењем ближњима можемо се приближити Господу. Наше немилосрђе, као и наше милосрђе, вратиће нам се у дан Страшнога суда. Ово не значи да ће нам се Бог осветити за немилосрдност или наградити за милосрђе, већ је Суд тренутак када ћемо до краја спознати ко смо. То сазнање биће коначно, неисправиво и вечно. Истина, не можемо очекивати да нас сви воле, али зато ми треба да се трудимо да волимо све. То је смисао хришћанског начина постојања, који се најпре огледа у милосрђу, којег нема без љубави према Богу и ближњем. Говори свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда.
Чврста вера у Христа
Велики је проблем када ми, православни Срби, не познајемо наше православне светитеље. Последица тога је да нашу свест и савест, а и животе у некој мери, оптрећују свеци других хришћанских заједница, а са њима и туђи обичаји, као што је пример са прославом светог Валентина у нашем народу. Да ли то значи да је потребно мисионарити и у сопственом народу или је мисионарство усмерено ка другим заједицама? О томе говори свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, у Јужној Америци.
Хришћански избор
Свакодневно се сусрећемо са изборима, а где је избор, ту је и дилема. Шта је избор, како да будемо сигурни да ли смо направили добар избор и шта нам је уопште потребно за одлуку? Да ли онај који нас посматра са стране можда боље види ситуацију у којој смо? Било како било, морамо се суочити и са лошим у нашем избору, а хришћански избор подразумева и страдање, али и одговорност. Колико смо спремни да поштујемо слободу избора својих најмилијих, који се врло често не поклапа са нашим личним замислима и плановима? И, да ли у ситуацији у којој се чини да избора нема, ипак има избора? Одговоре на ова питања понудио је свештеник Лазар Војводић, духовник параклиса св. Првомученика и Архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска Коса“.
Бог или „богови“
Откуд нам сколоност да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога? Постоји ли нешто у људском бићу што га наводи на овакву инвалидну духовност? Један од узрока, када су у питању хришћани, јесте и недовољно озбиљно схватање вере и њено доживљавање као скупа формалних правила. Како, дакле, да поступамо како не бисмо постали жртве модерних паганских тенденција које нам се намећу на сваком кораку? Говори свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда.