Депресивни јануар и тужни понедељак
Када празник испунимо празнином а не смислом, када га претворимо само и једино у манифестацију и не освештамо га и не посветисмо се суштини око које се саздава његова пројава, она се та празнина преноси и осећа и на психолошком плану. Црква, међутим, у празнику препознаје, осим прилике за заједничарењем у радости, још и неку врсту смотре на личном плану. Празник постаје и прилика да се подвуче црта и изведе закључак где се налазимо у односу на суштину коју празник у себи садржи. Говори свештеник Владимир Левићанин.
Нема живота без Љубави!
Ако нема љубави, узалуд је све: и што смо поштовали закон, и зарадили, или завршили школе, постигли нешто… Међутим, како да неко препозна има ли, односно, да нема довољно љубави у себи? Илуструјући одговор кроз две приче из живота, Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, парох Вазнесењске цркве у центру Београдау пензији, сада духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице и Специјалној болници „Свети Сава“ у Београду, је потом и говорио и о слободи – највећем и најопаснијем дару који је човек од Господа добио.
Страх од љубави
Једна од веома раширених појавa нашег доба јесте – страх од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми, заправо, бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту, протојереју Небојши Тополићу, старешини храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну.
Свети Мардарије – светлост Америке
Дана 12. децембра, наша света Црква прославила је великог угодника Божијег, светог Мардарија љешанско-либертивилског и свеамериканског, првог епископа првоосноване Епархије америчке и канадске. Тим поводом објављујемо изводе из разговора који је 4. септембра 2015. године вођен са Његовим Преосвештенством Епископом западноамеричким г. др Максимом. Повод за разговор био је чин причислења Сабору Светих Срба, новопросијавших светитеља, Епископа Мардарија и архимандрита Севастијана.
Пост је време окретања према Богу
Колико год се говорило о посту и колико год ова тема постала уобичајена, колико год мислили да о томе много знамо, чињеница је да се увек изнова могу чути и неке нове информације и стећи нова сазнања. Пост, рецимо и то, није обавеза већ начин да се приближимо Оцу небеском; ми не постимо индивидуално већ као заједница. О посту нам казује свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда.
Нема љубави без жртве
Десет заповести које је род људски добио из Руке Оца небеског, Господ наш Исус Христос сажео је у две: у љубав човека према Богу и према другом човеку. Иако, начелно, ове две заповести није тешко разумети, оне у свакодневном животу стварају много неодумица и питања. Пре свих то је питање: како их остварити. Наравно, све је много лакше објаснити кроз примере него празним теоретисањем. Управо о тим примерима говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда.
Три приче о љубави
Постоји једна реч коју и најнезазорнији више нису сигурни да изговоре без бојазни да их други неће разумети. То је реч – љубав. Шта, заправо, тражимо када тражимо љубав, на шта мислимо кад изговарамо ову реч? Шта нам је предложак за препознавање и да ли волимо само оне којима смо симпатични или који се понашају онако како ми очекујемо? Ово су само нека од питања на које је одговор потражио и предложио свештеник Небојша Тополић, старешини Богородичине цркве у Земуну.
Живот после смрти
Смрт је, према учењу наше Цркве, неприродно стање. Она јесте изненадна, али је сасвим извесна да ће доћи. Многовековно духовно искуство хришћана нас опомиње да је потребно да размишљамо о смрти како бисмо имали квалитетнији живот. Педагогија сећања на смрт има за циљ да одагна очај од помисли на њену извесност, али и да нас припреми за сусрет са Господом. О смрти и ономе што следи после тог тренута говори свештеник Вајо Јовић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу.
Заборав – одрицање од одговорности
Заборав је, можемо слободно рећи, карактеристика времена у којем живимо. Заборављамо много, почев од најједноставнијих, најмаргиналнијих ствари које не утичу на квалитет наших живота, па до најкрунијих и најзначајнијих међу којима је, свакако, најзначајније спасење душе. Сав тај огроман простор свеколиких људских делатности и односа испуњен је, нажалост, заборавом. Чињеница је да заборав води у себичлук а да је себичлук смртни грех. Шта је разлог и где су корени овакве опште појаве међу људима, покушао је да расветли свештеник Душан Поповић, парох храма св. пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева.
Од сумње до вере
Сумња је стање упитаности у односу на то да ли је нешто истинито и стварно или није. Она је саставни део личности сваког живог човека. У том смислу сваки је човек један мали апостол Тома за чију сумњу свети владика Николај вели да је то „благословена сумња“. И сумња у постојање Бога спада у ту врсту јер Бог дарује слободан однос са Њиме и ништа не намеће. Где је граница између безверја и јачања вере и у ком правцу одлази та сумња и колико смо отворени за Бога, само су нека од питања на које је одговор покушао да да свештеник Далибор Стојадиновић, парох Храма Светог Саве на Врачару.
Црква није назадна
Данашња деца су мање-више препуштена „васпитавању“ медија што доводи и до тога да су млади данас често национално, верски, идентитетски дезоријентисани. Нажалост, није ретко да и сами родитељи децу гурају у погрешном правцу. Како, дакле, младе привући Цркви, који су то механизми које Црква може да употреби, које све идеје и предлози постоје, како ићи у ток са временом, а како то спољни, па и политчки фактори, утичу на духовни развој и живот омладине? На ова и друга питања одговара свештеник Миајло Бацковић, парох горњогрбаљски, председник Братства православне омладине Митрополије црногорско-приморске и секретар Одбора за обнову манастира на Михољској превлаци.
Молитвени говор дрвета
У исторји уметности црквена уметност представља особени вид изражавања човека чији је извор надахнућа, али и принос – сами Господ Исус Христос. Ту естетика нема кључну улогу и није самој себи циљ, већ се она појављује као носилац и преносилац живе речи Божије и њеног одсјаја на свакодневни живот хришћанина, али и његове молитвености. Ова уметност је истовремено и сабиралиште свих трагика кроз коју Црква, као продужени Христос, пролази кроз време и простор. Повод за разговор са протојерејем-ставрофором др Војиславом Билбијом, парохом ротердамске парохије Свете Тројице СПЦ у пензији, јесте његова скулптура „Олуја“, која представља трагику егзодуса српског народа у Хрватској протераног са својих вековних огњишта.
Површност и дубина
Ми свесно живимо површне животе а површност је извор многих зала. Одбијањем да се удубимо у проблем, да расуђујемо о суштини нашег живљења и онога што се у животу догађа, како са нама самима тако и у нашем окружењу, ми, заправо, дозвољавамо злу да неометано врши своју мисију. Иако већина људи и није зла по свом карактеру, због површности и такозване линије мањег отпора, ми отварамо рупе кроз које се зло провлачи и трује овај наш свет. Говори свештеник Вук Матијашевић.
Живо Јеванђеље
Давно је још рекао наш блаженопочивши патријарх Павле да је један грам живота тежи од тона теорија. То можемо узети и као слоган ове емисије у којој гости нису ни свештеници ни теолози ни људи из црквене јерархије већ двоје такозваних обичних људи, брачни пар Павле и Марија, који су уистину прошли кроз страдања кроз каква ретко ко пролази. И не само да су је прошли, већ су успињући се на њу показали пример живог Јеванђеља, не губећи ни веру ни наду ни љубав у свим трагичним околностима кроз које је прошла њихова породица. Дошли су нам из православне Грузије да својим живим сведочанством укрепе све оне који ће чути њихове речи.
Кајмакчалан – крвава врата слободе
Ако наша славна, јуначка и мученичка историја постане и остане само церемонијално присећање на догађаје који су крвљу исписани у нашој националној историји, онда се нама будућност не окреће лицем к лицу. Ако и данас, после једног века, ми сада живећи не оживимо наше претке који су себе уткали у нашу слободу и будућност, сигурно је да нећемо имати кога који би нас оживели. Ако молитвени дух не живи у нашим срцима то ће бити показатељ да ни ми више нисмо живи. Ово је порука онога што је свештеник Јован Бабић рекао поводом стогодишњице почетка пробоја Солунског фронта и ослобађања српских земаља у Великом рату.
Кроз време до вечности
Упокојио се професор, академик Владета Јеротић, лекар, прихијатар, научник, философ и књижевник, теолог, мисионар-посленик Речи Господње, човек који је задужио српску науку и сврстао се у ред оних који из рода српског који су заузели своје место у бесмртној заједници са Христом, чији је лик проповедао и пројављивао својим животом и науковањем. Ипак, све чињенице које говоре о једном човеку, сва набрајања његових особина и достојања, бледе пред искреним и љубављу надахнутим живим сведочењем. Такво сведочење личности професора академика Владетe Јеротића принео је његов вишедеценијски сарадник и поштовалац протојереј-ставрофор, доктор Милош Весин.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Колико смо далеко од васкрсења...
Већ два миленијума у свести хришћана одзвањају речи светог апостола Павла који каже да ако Христос не устаде из мртвих узалуд вера наша, па узалуд и проповед. Питање на које свакодневно видимо одговор може гласити: колико ми данашњи хришћани заиста верујемо у васкрсење Христово? Како се лечити од сумње у Васкрсење, како стећи веру и како деци приближити појам смрти и Васкрсења? Ми се веома лако изјашњавамо као хришћани, али је чињеница да ће, колико год ми историјски били удаљени од васкрсења, оно увек бити исто и истинито. Говори свештеник Драган Радовановић, свештенослужитељ у Вазнесењској цркви у Београду.