Старац Пајсије Светогорац упозорио нас је на време у коме живимо: Зло више не ради из мрака – оно је изашло на сцену и отворено диригује. Данас се деца заводе брже и јаче него икад, а онима који вуку конце нису свете ни породица ни отаџбина. Резултат је страшан: многи млади уместо Христа за вођу имају рогатог ђавола.
Свети Григорије Чудотворца, епископ неокесаријски је човек који је сопственом усрдном молитвом открио темеље хришћанске догматике. Усред ширења јереси, њему се у чудесном виђењу јављају Пресвета Богородица и Свети Јован Богослов, како би му открили велику тајну. Јеванђелист, по заповести Мајке Божије, предаје Григорију прецизно и непроменљиво учење о Савршеној Светој Тројици, које је потом постало непроцењив темељ вере.
Човек се лако гневи када је он оштећен, али шта се дешава када се гневи због неправде нанете некоме другом? Поука старца Пајсија о томе да гнев који настаје из правдољубља, који је чист и усмерен на одбрану немоћног, јесте гнев који има своје оправдање. То је знак духовног здравља.
О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших... Наратор: Маријана Ђерић
Осећај отуђења и уверење да је свет окружен злом заправо је честа илузија. Многи се сматрају јединим добрим човеком на путу истине, не знајући да неко сасвим близу дели потпуно исту бол и уверење. Право благо људи је често дубоко скривено, а сусрет два усамљена праведника доноси изненадни преокрет и претвара жалост у радост.
Чудесни сусрети светих Божијих угодника са светитељима, па и самом Мајком Божијом, нису били реткост. Небески житељи су их посећивали како би их укрепили у њиховим подвизима, али и да би им са Неба донели речи истине вере Христове како би их ови ширили у народ и спасавали га од јереси, зловерја и кривоверја.
За незнање о духовним темaма за нас хришћане није могуће наћи оправдање. Данас, када се Јеванђеље проповеда на све начине, не знати ништа о духовном животу и свему осталом шта га се дотиче, плод је лошег настројења и незаинтересованости, а не немогућности да се до информација дође.
Христос је Србима даровао много: веру, наду, љубав, моралне вредности, као и темеље на којима су извојевали слободу и изградили своје друштво и државу. Сада је време да се запитамо: шта Христос тражи од Срба? Како се одужити за све оно што смо добили?
Икона која је проговорила огњем је један од најчудеснијих догађаја сачуваних у благодати Православног предања. Овај догађај, који се одиграо у Спасо-Парголовској цркви, сведочи о моћи вере и чудесном деловању Божијем. Прича о икони која је одбијала сваки покушај да буде оскрнављена и о човеку који је, преображен овом искуством, нашао утеху у Православљу, и данас инспирише вернике и представља вечну поруку о Сили Која стоји иза свега што је свето.
Бог се не скрива у висинама, већ у гладним рукама одбачених. Њихова мука постаје Његова, а њихова молитва – мост ка спасењу. Кроз најмање и најслабије, Он куца на срца најмоћнијих. Милостиња није само дар, већ сусрет са живим Христом.
„Да је брата да пожали, ка' да би помога“. Овај стих великог Његоша за сва времена осликава и пустош нашега времена у којем све мање људи има коме да се обрати и пожали на своје тегобе и тескобе, боли и жалости, и, још мање оних који би осетили сажаљење и узвратили утехом и топлином. Дивље и безљудно време усамљених и неутешених.
Дух Свети је један али су различити Његови дарови. То, међутим не значи да су у различитим даровима и различити духови. Зато, када се духовни људи међу собом расправљају, то значи да су под утицајем различитих духова. А то је опасно за јединство Цркве.
Судбина није случајност, већ Божја мисао – жива, мудра и пуна смисла. Све што нам се дешава, било лепо или тешко, није плод среће, већ део Божјег промисла. Ниједан корак није без разлога, ниједан тренутак без значења. Када човек то разуме, престаје да пита „зашто се то мени догађа?“ и почиње да препознаје пут којим га Бог води.
На капији сваког новог дана реци: нека буде воља Твоја, Оче! Исто и на капији сваке нове ноћи. И кад те служи здравље и кад паднеш у постељу, опет исто: нека буде воља Твоја, Оче! И кад примаш и кад губиш, опет: нека буде воља Твоја, Оче! Најзад кад стигне неизбежни час, и ти се сретнеш лицем у лице с ангелом смрти, реци храбро: нека буде воља Твоја, Оче мој и Боже мој!
Приступајући молитви Царици Богородици, пре молитве буди чврсто уверен, да нећеш отићи од Ње, не добивши милост. Она је свемилостива Мајка свемилостивог Бога Речи, и о Њеним неизмерно великим и безбројним милостима оглашавају сви векови хришћанске цркве. Наратор: Маријана Ђерић
Велики оци Цркве и духовни учитељи кроз сву историју Цркве откривали су своје духовне доживљаје и сведочили откривења којима их је Господ даривао. Ово су чинили из чисте љубави према својој духовној деци, али и свима осталима, не желевши да премудрост Божија остане неоткривена људима. Јер, све што је Бог открио човеку, учинио је из љубави и спасења његовог ради.
Колико је значајно са каквим настројењем душе се обраћамо Богу, Богородици или светима у молитви? Дешава се да, понекад, осетимо горчину због нечијег поступка и да ту горчину можда и несвесно пренесемо у молитву. Ево и примера из живота светих Божјих људи.
Нема никога међу људима чији живот, већим делом, не протиче у страдању. Једне убија жалост због губитка најмилијих, друге рајзеда болест, треће разочарање у људе, пријатеље и изневерене наде, четврте боли неразумевање и незахвалност од стране најближих и најрођенијих... и тако у недоглед. Живот свакога од нас проткан је болом и протиче у знаку Крста.
Данас се људи окрећу само око себе. Све подређују себи. Ако би требало некоме помоћи или урадити неки посао – оставиће то за сутра. Треба ли искористити, употребити нешто или направити себи ужитак – учиниће то истог тренутка, не размишљајући о сутра... Нема састрадавања са другима, нема молитве за друге... само себи, за себи и око себе...
Вековима су самозвани „спаситељи“ човечанства градили своје идеологије на претпоставци да је вера корен светских сукоба. Њихова логика је проста: укините религију - и мир ће завладати. Али, да ли је вера заиста узрок ратова, или тек покушај да се прикрију дубље страсти: похлепа, власт и страх од светлости? Јер управо они који најгласније оптужују веру, злоупотребљавају је као изговор за сопствену мржњу и насиље. Не ратује молитва, већ срце које се боји Истине. Мржњу не рађа светлост, већ срце које је од ње побегло.