Велика напетост и нервоза владају људима. На сваком кораку срећемо људе спремне да се истог трена устрме на ближњег мислећи да тако штите себе. Оци у томе виде последицу удаљавања од природног и једноставног живота без сувишних жеља, планова и стремљења удобностима који компликују живот и стварају напетост.
Када човек у срцу има настројење ка добру и светости живота, онда никаква изненађења нису у стању да га са тог пута поколебају. Светоотачка ризница чува мноштво примера из живота људи који нису поклекли пред искушењем, већ су именом Божијим успели да се отргну из понора који им је искушење припремило. Ево једног таквог примера...
Данас је изузетна реткост видети на лицима младих људи смиреност и чистоту. Млади улазе у међусобне односе без трунке знања о томе колико повређени из њих могу изићи. А све то због младалачког полета и узбурканости тела које ђаво вешто користи против њих.
Данас је велики догађај видети на лицу младих људи смиреност и чистоту. Млади људи су у огромној већини грехом повређени, рањени животом испуњеним нечистим намерама. Зато је једини излаз раскинути са таквим животом, одрећи послушност ђаволу који младост и узбурканост тела користи да сруши личност и окренути се једином човекољупцу - Христу.
Свакодневно искуство нам сведочи да чак ни они који су свом душом прихватили Христове заповести о љубави према непријатељима, не успевају да ову заповест остваре у свом животу. Ова заповест превазилази природне силе човекове и не може се испунити без помоћи благодати Божије. Зато је неопходно молити у Господа да Он пошаље благодат, како би испунили и ову заповест.
Када је човеков ум у Богу, он заборавља свет. Обожен, Духом Светим освећен ум, диже се у небеске висине попут орла и одатле осматра свет, иако такав одуховљен човек може седети у неком тамном кутку своје осаме и молити се.
Свакодневно гледамо људе, укрштамо путеве са њима, пратимо медијске садржаје и у свему томе примећујемо једно велико посрнуће људске природе, морални пад и зло стање. Све то не мимоилази ни хришћане, па ни оне који се труде на духовном уздизању. Зато, с правом питамо: има ли данас правих хришћана!
На небо се не уздиже светским успоном, већ духовним силаском. Ко ниско корача, корача сигурно и никада не пада. Зато, колико можемо искоренимо из себе светско доказивање и светске успехе, који су духовни неуспеси. Омрзнимо свој егоизам и човекоугодништво, како би смо искрено заволели Христа. Творећи Божију вољу, човек постаје сродник Божији, и тада, и не тражећи то од Бога, непрестано добија воду са извора...
У свету не иде добро јер људи сматрају да говоре велике истине а то не одговара стварности. Слатке речи и велике истине вреде само када излазе из истонољубивих уста и налазе одјека само у људима доброг настројења и чистога ума. Истина је истина али ако је кажеш без расуђивања онда то више и није истина већ осуда. Искрен је онај човек који има много расудљивости, великодушне љубави, пожртвовања и смирења.
Кад видимо особу да се лоше понаша често смо у дилеми да ли је опоменути или не. Међутим, то није ни једноставно ни лако, јер све зависи од тога какав је човек у питању.
Ни добро, ако се на добар начин не саврши не доноси добро, каже изрека Светогораца. Порука је сасвим јасна: све што човек ради требало би да ради на добар начин, у противном, ни од добра неће бити користи. Но, да би начин био добар мора се чинити онако како би Христос учинио.
На сваком кораку можемо чути критике како у Цркви не ваља ово или оно и како би то требало исправљати. Међутим, ако хоћеш да помогнеш Цркви, гледај на себе а не на друге. Исправиш ли себе, одмах ће бити исправљен и један делић Цркве...
Објављивање туђих грехова и моралних падова већи је грех него онај о коме се објављује. Објављивање туђих грехова није ништа дуго до умножавање греха. По том принципу функционишу и медијска средства и тиме још више загађују духовну атмосферу човечанства.
Колико смо пута чули а, вероватно, и сами изговорили реч - хула, а да нисмо сигурни да знамо њено значење. У најкраћем, реч хула означава порицање и презирање Бога и божанских ствари. Овоме можемо придружити и бестидност и искривљавање јеванђелских истина како бисмо оправдали своје зломислије.
Говоримо и хвалимо се тиме како смо православни, а од нашег православног живота - ни трага. Ни најстрашнији догађаји нас не могу пренути и покренути на добро. Заправо, као и у доба Ноја, покрећу нас на зло. Народ се успављује, постаје безбрижан и предат забавама.
Живимо у свету испуњеном себељубљем и саможивошћу. Већина људи мисли да је све врти око њих па се и они сами окрећу око себе. У том кругу скоро и да нема места за друге, осим када нам затребају. Проблеми и потребе других далеко су од наших размишљања.
Није празник само на дан када се празнује. У Цркви празник почиње већ са вечерњом службом а то значи да до тог времена ваља завршити све обавезе и послове. Нисмо ли стигли обавити све, урадимо зато више у данима који претходе празнику!
Данашњи човек слободу не користи за добро, за освећење, већ за посветовњачење. Зато, све што радимо на такав, недухован начин, нема благослов Божији и не успева. А тај начин, то је углавном рад недељом и празником.
Празнујући духовне дане Христос нас истинито васкрсава и уздиже у духовне висине. Али, потребно је не само да не радимо и не мислимо о пословима, већ да се свом душом удубимо у смисао дана у који празнујемо.
Будући да је Црква заједница, то одређује и саборни карактер њеног устројства. У православној Цркви поглавар одлучује заједно са члановима Синода, у манастирима игуман заједно са манастирском управом. Бог просвећује једнога и он је само први међу једнакима.