Наша је вера сва скроз - вера васкрсења. Она васкрсава замрле душе, што је мислим веће чудо, како онда да не буде моћна васкрснути и тела? Ти и исповедаш своју тврду веру у свемоћнога Бога, Творца неба и земље, али те ипак мучи питање: како ће Бог васкрснути остарела и увенула тела?
Писмо командиру Шћепану који се пита шта да радимо да нам буде боље?
Писмо деловођи Браниславу који пита да ли је добра изненадна смрт?
Писмо двојици другова који се препиру око тога да ли треба причешћивати болеснике.
Разумем твоју тугу, као старија сестра ти си му по смрти мајке била уместо мајке...
Тугујеш за умрлим мужем, бринеш за децу, плачеш дан и ноћ, у души ти је метеж и мрак, у очима магла и неизвесност...
Пишеш да си се завадио са оцем, да си се оделио од њега и да те је он при деоби проклео, па питаш да ли та клетва има неког значаја?
Једном патриоти који каже довољно је бити добар Србин а вера је споредно.
Чим се колебаш, кћери, знај да си пре за брак него за манастир. За монашки су живот оне код којих нема колебања.
Не тугуј мајко драга, грешна је велика туга, Божија је земља и све што је на њој. Ма где да је гроб твога сина на Божијој је земљи.
Нека је далеко очајање од нас, очајање је мираз смрти који безверници примају венчавајући се са смрћу. Било је и тежих времена за цркву па нити су борци клонули, нити је битка изгубљена.
Послушну душу воли Господа, а када је воли даће јој све за шта га замоли. Господ и данас као и раније слуша наше молитве и испуњава наше молбе.
Ретко ко зна тајну послушности. Послушан човек је велики пред Богом, он је сличан Христу који нам је дао Себе за образац послушности.
Душа која воли Господа не може а да му се не моли јер је Њему вуче благодат коју је у молитви познала.
Многи воле да читају добре књиге, то је лепо али је боље молити се. Ко чита лоше књиге или новине кажњава себе духовном жеђи. Његова душа је гладна јер је храна душе и њена права сладост у Богу.
Нема ништа боље него живети у смирењу и љубави, тада у души влада велики мир и такав се човек никада не узноси над братом.
Душа смиреног човека је као море. Камен који се баци за тренутак заталаса површину а затим потоне у дубину.