Бог ти даровао јединицу ћерку. И ти си тај дар безумно упропастио. Увртио си био себи у главу, да ћеш своју јединицу моћи усрећити само великим миразом. И занемарио си на својој кћери све оно што истински доприноси срећи човека у овоме свету: и васпитање, и владање, и срце, и душу...
Неко од црквених старешина у вашем месту уплашио те речима: проклет ће бити сваки онај ко промени веру, у којој је рођен. Бојећи се проклетства ти питаш: да ли је то заиста тако?
Безверци се спуштају с Јудом у поток да се обесе, а душе с јуначком вером пењу се на Голготу да испију чашу горчине и - васкрсну.
Писмо командиру Шћепану који се пита шта да радимо да нам буде боље?
Писмо деловођи Браниславу који пита да ли је добра изненадна смрт?
Писмо двојици другова који се препиру око тога да ли треба причешћивати болеснике.
Тугујеш за умрлим мужем, бринеш за децу, плачеш дан и ноћ, у души ти је метеж и мрак, у очима магла и неизвесност...
Пишеш да си се завадио са оцем, да си се оделио од њега и да те је он при деоби проклео, па питаш да ли та клетва има неког значаја?
Једном патриоти који каже довољно је бити добар Србин а вера је споредно.
Не тугуј мајко драга, грешна је велика туга, Божија је земља и све што је на њој. Ма где да је гроб твога сина на Божијој је земљи.
Нека је далеко очајање од нас, очајање је мираз смрти који безверници примају венчавајући се са смрћу. Било је и тежих времена за цркву па нити су борци клонули, нити је битка изгубљена.
Послушну душу воли Господа, а када је воли даће јој све за шта га замоли. Господ и данас као и раније слуша наше молитве и испуњава наше молбе.
Ретко ко зна тајну послушности. Послушан човек је велики пред Богом, он је сличан Христу који нам је дао Себе за образац послушности.
Душа која воли Господа не може а да му се не моли јер је Њему вуче благодат коју је у молитви познала.
Многи воле да читају добре књиге, то је лепо али је боље молити се. Ко чита лоше књиге или новине кажњава себе духовном жеђи. Његова душа је гладна јер је храна душе и њена права сладост у Богу.
Нема ништа боље него живети у смирењу и љубави, тада у души влада велики мир и такав се човек никада не узноси над братом.
Душа смиреног човека је као море. Камен који се баци за тренутак заталаса површину а затим потоне у дубину.