Отац наш небески, и Пресвета Богородица, брину, помажу и спашавају човека увек и свагда, чак и када ми то не видимо, не признајемо или тога нисмо ни свесни. Тако је и у ово наше време, особито када се догоде велике катастрофе: природне непогоде или ратови. Колико би веће биле последице и колико би више људи патило и животе губило да није љубави и милости Божије.
Свети Божији људи, по мери своје прилепљености уз Христа, добијали су, између осталих, и благодатни дар сагледавања будућих догађаја и стања. Ово посебно плени пажњу данашњих хришћана с обзиром на немир који влада у свету.
Чудесни сусрети светих Божијих угодника са светитељима, па и самом Мајком Божијом, нису били реткост. Небески житељи су их посећивали како би их укрепили у њиховим подвизима, али и да би им са Неба донели речи истине вере Христове како би их ови ширили у народ и спасавали га од јереси, зловерја и кривоверја.
Песма „Достојно јест“ посвећена је Богородици и њу је архангел Гаврило записао једном приликом на Светој Гори. Тамо се налази и истоимена икона. Од тада се ова Анђелска песма разнесе по целоме свету, да је сви православни хришћани певају Пресветој Богомајци. А света икона Пречисте Богородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово чудо, би од отаца Свете Горе пренета у велелепну цркву Протата, где се и данас налази.
Пут човека до богопознања води од верујућег преко религиозног до духовног, уче нас свети Оци. И док верујући верује да нешто постоји, религиозни с тим успоставља везу, док је истински духован онај човек који разликује духове. Ова способност се, међутим, не стиче без просвећења а њега, пак, нема без светлости Светога Писма.
О Свети Нектарије, оче богомудри! Вест достиже до земље српске да се ти, велики међу Светима, јављаш на свим странама света онима који призивају име твоје и исцељење болеснима дарујеш. Ми схватисмо да молитве праведника треба да буду подржане нашим усрђем за службу Божију и решеношћу да за Христа умиремо, да бисмо оздравили. Пророче воље Божије, исцели и нас благодатним јављењем својим, да велики буде Бог на Небесима и на земљи у векове векова! Амин. Наратор: Маријана Ђерић
Пресвета Богородица је велика заштитница верујућих и увек пружа помоћ онима који јој са љубављу и вером прилазе. Ово је прича о томе како је спасила девојчицу која се давила у реци...
Заведен научним достигнућима и успесима данашњи човекје свој ум окренуо према науци гледајући у њој једино средство, али и циљ, свог постојања. Другим речима, данашњи човек је обоготворио науку, поставио је на место Бога. Но, и поред тога нема у њему ни мира ни равнотеже. Тај мир наступа онда када се и наука освести Духом Божијим, када и она постане део нашег духовног живота.
Све полази, кажу свети Оци, од немања стида пред људима, док немање стида полази од немања страха Божијега. У свету у којем живимо постало је нормално да су људи бестидни и бахати и то се објашњава слободом на коју човек има право. Непоштовање другога логична је последица таквог стања човекове душе.
Превише је људи који сматрају да је за однос са Богом довољно само - имати веру у Њега. Али, то је велика заблуда. Вера је тек само почетна станица на путу сазнања, упознавања и коначног сједињавања са Њим. Но, ни тај пут неће одвести до циља без водича - Христа.
Људска душа је у овом свету туђинка, попут избеглице. Ма шта се мислило, ма шта се говорило у овом свету нико не разуме никога. Овај свет који не задовољава ни најневиније тежње душе јесте свет у којем она на сваком кораку наилази на отпор.
Кад вуци одустану од жртве, то наравно ни пастир не жели смрти јагњету своме, кад те људи не осуђују за грех, то значи ни казну ти не додељују, али грех остаје у теби. Када те Бог не осуђује, значи опрашта ти грех, вади грех из тебе као гнојну рану дуго нелечену и чини твоју душу чистом. "Ни ја те не осуђујем, значи исто што и - опроштени су ти греси". Ево радости што долази од Истине, радости што долази од Правде, радости што долази од Милости и радост од Живота, јер само Господ заиста опрашта. Наратор: Весна Павловић
Старац Пајсије Светогорац: на сцени је нескривено служење злу које, истовремено, никада није било отвореније и никада није вршило већи утицај на младе људе. Силе таме, заводе децу и врше јаку пропаганду. Диригују им они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, само да би остварили своје планове. То је донело толико зла да деца за вођу имају рогатог ђавола!
Историја Цркве нам сведочи о постојању великог броја случајева да су се светим Божијим људима на молитви јављали светитељи, чак и Богомајка, а понекад и сами Христос. Приликом тих посета откривали су им тајне вере, обавештавали о предстoјећим догађајима, тешили, храбрили, учвршћивали веру, наду и љубав. Многи су задобијали благодатне моћи за творење чуда, те их и данас стога називамо чудотворцима.
У времену потпуне помућености и дезоријентисаности у свету вредности, и граница међу половима постаје све тања и невидљивија. То је видљиво и на улицама градова на којима дефилују феминизирани мушкарци и сујетом и агресивношћу набилдоване жене. Све је то тако далеко од некадашње хришћанске етике и естетике свакодневног живота.
Све се у овом нашем времену чини како би се народ успавао. Међутим, онај ко хоће да остане будан, тај се и труди да тако буде. У томе му могу помоћи чак и ситнице које не промичу његовој осетљивости. Другима, пак, ни ратови ни земљотреси не могу бити довољни за духовно буђење.
Хришћани не смеју да се парниче међу собом, а нарочито да наносе једни другима штету. Хришћани би требало да се у миру и трпљењу односе према ближњем имајући стално на уму вечни живот и удео сваког дела и речи учињеног и изговореног сада и овде.
Иако Бог непрестано стоји пред вратима свачијег срца и куца, иако је увек са нама, ретко ко од нас има времена за Њега. Све нас окупира, све нам је прече и важније. Не остаје нам времена чак ни за помисао о Њему. А знамо да ма шта предузимали, ако нам са Неба не сиђе благослов Божији, све је узалуд. Зато није паметно оставити га напољу...
„Да је брата да пожали, ка' да би помога“. Овај стих великог Његоша за сва времена осликава и пустош нашега времена у којем све мање људи има коме да се обрати и пожали на своје тегобе и тескобе, боли и жалости, и, још мање оних који би осетили сажаљење и узвратили утехом и топлином. Дивље и безљудно време усамљених и неутешених.
Живот деце у првом реду и највише зависи од родитеља. При том се не мисли само на то да родитељи обезбеђују материјалну егзистенцију деце, већ, превасходно, живот деце зависи од односа родитеља међу собом. Ако родитељи желе да и деца буду добра, требало би да се предају љубави Божијој, да живе у поверењу, поштовању и доброти. Једном речју, да би деца били добри људи, родитељи би требало да буду - свети...