Љубав без расуђивања
Љубав без расуђивања упропашћује децу. Деца данас трпе велику штету од своје породице. Иако су то добра деца, она су најчешће неспособна, лења, неосетљива, не мисле и пропадају јер их родитељи кваре. Јa нисам имао ништа, нека моје дете има све – главни је мото којим се руководе родитељи не претпостављајући да на тај начин упропашћују своје потомство.
Посветовњачење свештенства
Модерно време доноси собом слабљење воље човека, његово морално снисхођење и релативизацију вредности, попуштање својим страстима и слабостима. Од овога нису имуни ни свештеници па ни монаси.
Свако чињење нека је Бога ради...
Постоје људи који воде рачуна о томе да не повреде друге људе, да се не осрамоте и не учине нешто неприлично. Ипак, многи се питају како и на који начин створити у себи исту такву врсту осетљивости према Богу. Да чине тако да се пред Господом не осрамоте, водећи рачуна да Њега не повреде.
Истинита љубав разоружава младе
Зло наноси велику штету људима, али, на крају уништава и – само себе. Бог своје не оставља. Чак ни гресима данашње младежи неће судити као што би судио у неким давно прошлим временима када је добра било много више на овоме свету. Осете ли истиниту, искрену љубав, млади ће поћи за њом...
Суд на први поглед
Једна од веома често испољаваних особина код човека јесте и пребрзо доношење закључака и судова о другим људима, или како бисмо рекли, суђење на први поглед. Тако донети судови не само да су погрешни, или у најмању руку, потпуно непоуздани, него и стварају штету ономе који их доноси, о чему Свети Апостол Павле пише: „Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто“. (Рим 2: 1)
Људи ће се вратити изворним вредностима
Већ се у народу осећа замор од начина на који огромна већина људи живи у овом времену. Новац и потрошња као циљне вредности доносе собом и остале (не)вредности супротстављене изворној човековој природи. Звоно на узбуну је већ зазвонило. Људима су потребне хришћанске врлине и оне ће ускоро постати нешто без чега људски род неће моћи да опстане.
О миру
Људи су обично уврени да много знају па тако врло често прибегавају поучавању других, неретко и осуђивању и исправљању. Али, пошто то пречесто чине у афекту, немајући мира и сталожености, они и не слуте да је то због тога што то не чине са љубављу према ближњем. Осуђивање увек помрачује ум а то води губитку мира и смелости према Богу.
Зомбирање народа
Све се чини како би се људи успавали, зомбирали, претворили у живе мртваце савести. Медији, забава, игре, спортски догађаји... смењују једни друге одвлачећи пажњу човека са суштинских животних питања, удаљавајући га од спасења. Равнодушност све више постаје болест модерног човека кога више ни ратови не могу пренути из успаваности и мртвила.
Титуле и људска слава
Стихије пале људске природе и надменост живљења представљају камен о врату који човека вуче на дно постојања. Особито у данашњем времену науке и професионализма, човек више него икада тежи титулама и високом положају на лествици друштвених односа. Гордост и таштину још нико, ко се искрено и истински не каје, није успео одагнати из свога срца. Зато Господ и опомиње да славу не примамо од људи и да нам не помаже ни сав свет да задобијемо ако душу своју упропастимо.
Сусрет са хулницима
У најопштијем смислу, хула на Духа Светога је презир према божанским стварима, самим тим и према самоме Богу. Овде, свакако, спада и бестидност која је једна врста намерног изопачења човека који зна за истину, а ипак ради насупрот њој, гази је и искривљује како би оправдао свој пад. Зато, потребно је чувати се дрскости и бестидности, не само према ономе што је божанско, већ и према ближњима, јер су иконе Божије. И не само то, него и опоменути свакога ко у нашем присуству насрће на Бога и Божије.
Има још доброг света
На свету има премного равнодушних људи на које никаква трагедија другога човека не може оставити никакав утисак, да не говоримо о томе да их потресе или наведе на помисао да притекну у помоћ. Скоро би човек помислио да више нема сврхе живети у таквом свету. Али, ову Планету лепим местом за живот чине још увек људи који су спремни на свако добро и пожртвовање за ближњега. И, није их мали број. Има се Господ још увек коме радовати.
Запловимо реком истинског живота
Када говоримо о осуђивању ближњих углавном нам пажњу привлаче други људи и њихово понашање и поступци. Скоро да и не можемо наићи на човека који се удубљује у сопствени живот, трагајући у њему за оним лошим, које тако лако препознаје у другим људима.
Последња жеља
Човек је, кажу оци, а и свеколико искуство, најискренији на самртничкој постељи. У тренуцима када смрт тихо прилази, немајући више ни избора ни могућности, али ни илузија, претежна већина људи препознаје да је искреност оно што је насушна потреба живота. При растанку са овим светом душа тражи само оно најбоље што у њему постоји, а то је – вера и доброта.
Дух пожртвованости
Нема више пожртвованости међу људима. Мало је оних који би трудом и борбом до циља. Углавном сви прижељкују успех без труда, новац без рада... Па и ми хришћани бисмо да преко ноћи постанемо светитељи а да при том не начинимо никакав подвиг, да се ни за кога не жртвујемо и да се радујемо само ако нам је лагодно и удобно.
Најтеже је радити на себи
На сваком кораку можемо чути критике како у Цркви не ваља ово или оно и како би то требало исправљати. Сви све знају и свако би боље обављао туђи посао. Једино за шта се већина нас не упиње и не труди то је - рад на себи. Међутим, ако хоћеш да помогнеш не само Цркви него и друштву у целини, гледај на себе а не на друге. Исправиш ли себе, одмах ће бити исправљен и један делић Цркве, државе, народа у целини, па и целокоупног човечанства...
Ни добро без добра није добро
Дивна је она светогорска која каже да ни добро, ако се не учини на добар начин, неће донети добро. Добром циљу приличи само добро средство и начин. Ако у том ланцу и један корак изађе из домена добра - неће бити добро. Може зазвучати као игра речи али, упоредимо то са оним лакшим путем који нам се свакодневно препоручује - да циљ оправдава средство или да су за остварење циља дозвољена сва средства?
Монах и блудна страст
Страсти су, кажу свети Оци, пренаглашене природне потребе. Када се оне сједине са нашом надменошћу и сујетом, постају саме себи циљ, а тиме и господари нашег живота ако им допустимо да овладају нама. Ни један жив човек није лишен страсти међу које се, као најопаснија, појављује блудна страст. Она не оставља ни монахе на миру а борба са њом немогућа је без помоћи с више. Ево једног сведочанства.
Празник или нерадни дан
Празновање у Цркви је духовни догађај без изузетка. У њему наше су мисли, речи и чињења усмерени ка Богу, светима и догађајима које Црква празнује. Али, Празник је и дан у који се не ради никакав други посао. Макар тако мисли огромна већина, те је зато склона да у празнику препозна само и једино нерад.
Свети Божији храмови
Један од најзначајнијих показатеља наше љубави према Богу и Цркви Његовој јесте и подизање светих Божијих храмова у којима верни Христови узносе заједничке молитве за спасење душа и све потребе животне. Одувек су ова места молитве била места одмора и утехе, разумевања и ублажења бола и туге. У њима је приношено све најбоље и најлепше како би човека својом лепотом и миром подсећала на небеске станове.
Непослушност нас разбољева
Једна од најчешће помињаних тема која се односи на квалитет духовног живота јесте послушност. Послушност према црквеним властима, према духовнику, према заповестима Божијим... Одсуство послушности и самовоља увек доносе горке плодове. Искуство светих Отаца говори да су некима ти горки плодови били на исправљање и спасење, док су код неких постали отров за вечни живот. Ево приче о томе како је плод непослушности ипак довео до исцељења самовољног подвижника.