Живот после смрти
Смрт је, према учењу наше Цркве, неприродно стање. Она јесте изненадна, али је сасвим извесна да ће доћи. Многовековно духовно искуство хришћана нас опомиње да је потребно да размишљамо о смрти како бисмо имали квалитетнији живот. Педагогија сећања на смрт има за циљ да одагна очај од помисли на њену извесност, али и да нас припреми за сусрет са Господом. О смрти и ономе што следи после тог тренута говори свештеник Вајо Јовић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу.
Заборав – одрицање од одговорности
Заборав је, можемо слободно рећи, карактеристика времена у којем живимо. Заборављамо много, почев од најједноставнијих, најмаргиналнијих ствари које не утичу на квалитет наших живота, па до најкрунијих и најзначајнијих међу којима је, свакако, најзначајније спасење душе. Сав тај огроман простор свеколиких људских делатности и односа испуњен је, нажалост, заборавом. Чињеница је да заборав води у себичлук а да је себичлук смртни грех. Шта је разлог и где су корени овакве опште појаве међу људима, покушао је да расветли свештеник Душан Поповић, парох храма св. пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева.
Од сумње до вере
Сумња је стање упитаности у односу на то да ли је нешто истинито и стварно или није. Она је саставни део личности сваког живог човека. У том смислу сваки је човек један мали апостол Тома за чију сумњу свети владика Николај вели да је то „благословена сумња“. И сумња у постојање Бога спада у ту врсту јер Бог дарује слободан однос са Њиме и ништа не намеће. Где је граница између безверја и јачања вере и у ком правцу одлази та сумња и колико смо отворени за Бога, само су нека од питања на које је одговор покушао да да свештеник Далибор Стојадиновић, парох Храма Светог Саве на Врачару.
Црква није назадна
Данашња деца су мање-више препуштена „васпитавању“ медија што доводи и до тога да су млади данас често национално, верски, идентитетски дезоријентисани. Нажалост, није ретко да и сами родитељи децу гурају у погрешном правцу. Како, дакле, младе привући Цркви, који су то механизми које Црква може да употреби, које све идеје и предлози постоје, како ићи у ток са временом, а како то спољни, па и политчки фактори, утичу на духовни развој и живот омладине? На ова и друга питања одговара свештеник Миајло Бацковић, парох горњогрбаљски, председник Братства православне омладине Митрополије црногорско-приморске и секретар Одбора за обнову манастира на Михољској превлаци.
Суд на први поглед
Једна од веома често испољаваних особина код човека јесте и пребрзо доношење закључака и судова о другим људима, или како бисмо рекли, суђење на први поглед. Тако донети судови не само да су погрешни, или у најмању руку, потпуно непоуздани, него и стварају штету ономе који их доноси, о чему Свети Апостол Павле пише: „Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто“. (Рим 2: 1)
Молитвени говор дрвета
У исторји уметности црквена уметност представља особени вид изражавања човека чији је извор надахнућа, али и принос – сами Господ Исус Христос. Ту естетика нема кључну улогу и није самој себи циљ, већ се она појављује као носилац и преносилац живе речи Божије и њеног одсјаја на свакодневни живот хришћанина, али и његове молитвености. Ова уметност је истовремено и сабиралиште свих трагика кроз коју Црква, као продужени Христос, пролази кроз време и простор. Повод за разговор са протојерејем-ставрофором др Војиславом Билбијом, парохом ротердамске парохије Свете Тројице СПЦ у пензији, јесте његова скулптура „Олуја“, која представља трагику егзодуса српског народа у Хрватској протераног са својих вековних огњишта.
Површност и дубина
Ми свесно живимо површне животе а површност је извор многих зала. Одбијањем да се удубимо у проблем, да расуђујемо о суштини нашег живљења и онога што се у животу догађа, како са нама самима тако и у нашем окружењу, ми, заправо, дозвољавамо злу да неометано врши своју мисију. Иако већина људи и није зла по свом карактеру, због површности и такозване линије мањег отпора, ми отварамо рупе кроз које се зло провлачи и трује овај наш свет. Говори свештеник Вук Матијашевић.
Људи ће се вратити изворним вредностима
Већ се у народу осећа замор од начина на који огромна већина људи живи у овом времену. Новац и потрошња као циљне вредности доносе собом и остале (не)вредности супротстављене изворној човековој природи. Звоно на узбуну је већ зазвонило. Људима су потребне хришћанске врлине и оне ће ускоро постати нешто без чега људски род неће моћи да опстане.
Живо Јеванђеље
Давно је још рекао наш блаженопочивши патријарх Павле да је један грам живота тежи од тона теорија. То можемо узети и као слоган ове емисије у којој гости нису ни свештеници ни теолози ни људи из црквене јерархије већ двоје такозваних обичних људи, брачни пар Павле и Марија, који су уистину прошли кроз страдања кроз каква ретко ко пролази. И не само да су је прошли, већ су успињући се на њу показали пример живог Јеванђеља, не губећи ни веру ни наду ни љубав у свим трагичним околностима кроз које је прошла њихова породица. Дошли су нам из православне Грузије да својим живим сведочанством укрепе све оне који ће чути њихове речи.
О миру
Људи су обично уврени да много знају па тако врло често прибегавају поучавању других, неретко и осуђивању и исправљању. Али, пошто то пречесто чине у афекту, немајући мира и сталожености, они и не слуте да је то због тога што то не чине са љубављу према ближњем. Осуђивање увек помрачује ум а то води губитку мира и смелости према Богу.
Кајмакчалан – крвава врата слободе
Ако наша славна, јуначка и мученичка историја постане и остане само церемонијално присећање на догађаје који су крвљу исписани у нашој националној историји, онда се нама будућност не окреће лицем к лицу. Ако и данас, после једног века, ми сада живећи не оживимо наше претке који су себе уткали у нашу слободу и будућност, сигурно је да нећемо имати кога који би нас оживели. Ако молитвени дух не живи у нашим срцима то ће бити показатељ да ни ми више нисмо живи. Ово је порука онога што је свештеник Јован Бабић рекао поводом стогодишњице почетка пробоја Солунског фронта и ослобађања српских земаља у Великом рату.
Кроз време до вечности
Упокојио се професор, академик Владета Јеротић, лекар, прихијатар, научник, философ и књижевник, теолог, мисионар-посленик Речи Господње, човек који је задужио српску науку и сврстао се у ред оних који из рода српског који су заузели своје место у бесмртној заједници са Христом, чији је лик проповедао и пројављивао својим животом и науковањем. Ипак, све чињенице које говоре о једном човеку, сва набрајања његових особина и достојања, бледе пред искреним и љубављу надахнутим живим сведочењем. Такво сведочење личности професора академика Владетe Јеротића принео је његов вишедеценијски сарадник и поштовалац протојереј-ставрофор, доктор Милош Весин.
Зомбирање народа
Све се чини како би се људи успавали, зомбирали, претворили у живе мртваце савести. Медији, забава, игре, спортски догађаји... смењују једни друге одвлачећи пажњу човека са суштинских животних питања, удаљавајући га од спасења. Равнодушност све више постаје болест модерног човека кога више ни ратови не могу пренути из успаваности и мртвила.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Титуле и људска слава
Стихије пале људске природе и надменост живљења представљају камен о врату који човека вуче на дно постојања. Особито у данашњем времену науке и професионализма, човек више него икада тежи титулама и високом положају на лествици друштвених односа. Гордост и таштину још нико, ко се искрено и истински не каје, није успео одагнати из свога срца. Зато Господ и опомиње да славу не примамо од људи и да нам не помаже ни сав свет да задобијемо ако душу своју упропастимо.
Колико смо далеко од васкрсења...
Већ два миленијума у свести хришћана одзвањају речи светог апостола Павла који каже да ако Христос не устаде из мртвих узалуд вера наша, па узалуд и проповед. Питање на које свакодневно видимо одговор може гласити: колико ми данашњи хришћани заиста верујемо у васкрсење Христово? Како се лечити од сумње у Васкрсење, како стећи веру и како деци приближити појам смрти и Васкрсења? Ми се веома лако изјашњавамо као хришћани, али је чињеница да ће, колико год ми историјски били удаљени од васкрсења, оно увек бити исто и истинито. Говори свештеник Драган Радовановић, свештенослужитељ у Вазнесењској цркви у Београду.
Господ одлучује када ћемо Њему
Мученици Христови су највеће богатство Цркве Христове, самим тим и наше страдалне и мученичке српске Цркве. Они су неисцрпни извор надахнућа, кроз њихову невино проливену крв рађају се нове генерације хришћана. Ако бисмо мучеништво српског народа покушали да представимо и бројчано и просторно, наишли бисмо на неизбројиво и једино Богу познато мноштво људи страдалих само због тога што су били Срби и православне вере, на простору некадашње НДХ у периоду Другог светског рата, наравно, и у претходним деценијама и вековима. О њима сведочанство износи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручице у засеоку Дробњаци под Авалом.
Сусрет са хулницима
У најопштијем смислу, хула на Духа Светога је презир према божанским стварима, самим тим и према самоме Богу. Овде, свакако, спада и бестидност која је једна врста намерног изопачења човека који зна за истину, а ипак ради насупрот њој, гази је и искривљује како би оправдао свој пад. Зато, потребно је чувати се дрскости и бестидности, не само према ономе што је божанско, већ и према ближњима, јер су иконе Божије. И не само то, него и опоменути свакога ко у нашем присуству насрће на Бога и Божије.