Кроз време до вечности
Упокојио се професор, академик Владета Јеротић, лекар, прихијатар, научник, философ и књижевник, теолог, мисионар-посленик Речи Господње, човек који је задужио српску науку и сврстао се у ред оних који из рода српског који су заузели своје место у бесмртној заједници са Христом, чији је лик проповедао и пројављивао својим животом и науковањем. Ипак, све чињенице које говоре о једном човеку, сва набрајања његових особина и достојања, бледе пред искреним и љубављу надахнутим живим сведочењем. Такво сведочење личности професора академика Владетe Јеротића принео је његов вишедеценијски сарадник и поштовалац протојереј-ставрофор, доктор Милош Весин.
Зомбирање народа
Све се чини како би се људи успавали, зомбирали, претворили у живе мртваце савести. Медији, забава, игре, спортски догађаји... смењују једни друге одвлачећи пажњу човека са суштинских животних питања, удаљавајући га од спасења. Равнодушност све више постаје болест модерног човека кога више ни ратови не могу пренути из успаваности и мртвила.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Титуле и људска слава
Стихије пале људске природе и надменост живљења представљају камен о врату који човека вуче на дно постојања. Особито у данашњем времену науке и професионализма, човек више него икада тежи титулама и високом положају на лествици друштвених односа. Гордост и таштину још нико, ко се искрено и истински не каје, није успео одагнати из свога срца. Зато Господ и опомиње да славу не примамо од људи и да нам не помаже ни сав свет да задобијемо ако душу своју упропастимо.
Колико смо далеко од васкрсења...
Већ два миленијума у свести хришћана одзвањају речи светог апостола Павла који каже да ако Христос не устаде из мртвих узалуд вера наша, па узалуд и проповед. Питање на које свакодневно видимо одговор може гласити: колико ми данашњи хришћани заиста верујемо у васкрсење Христово? Како се лечити од сумње у Васкрсење, како стећи веру и како деци приближити појам смрти и Васкрсења? Ми се веома лако изјашњавамо као хришћани, али је чињеница да ће, колико год ми историјски били удаљени од васкрсења, оно увек бити исто и истинито. Говори свештеник Драган Радовановић, свештенослужитељ у Вазнесењској цркви у Београду.
Господ одлучује када ћемо Њему
Мученици Христови су највеће богатство Цркве Христове, самим тим и наше страдалне и мученичке српске Цркве. Они су неисцрпни извор надахнућа, кроз њихову невино проливену крв рађају се нове генерације хришћана. Ако бисмо мучеништво српског народа покушали да представимо и бројчано и просторно, наишли бисмо на неизбројиво и једино Богу познато мноштво људи страдалих само због тога што су били Срби и православне вере, на простору некадашње НДХ у периоду Другог светског рата, наравно, и у претходним деценијама и вековима. О њима сведочанство износи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручице у засеоку Дробњаци под Авалом.
Сусрет са хулницима
У најопштијем смислу, хула на Духа Светога је презир према божанским стварима, самим тим и према самоме Богу. Овде, свакако, спада и бестидност која је једна врста намерног изопачења човека који зна за истину, а ипак ради насупрот њој, гази је и искривљује како би оправдао свој пад. Зато, потребно је чувати се дрскости и бестидности, не само према ономе што је божанско, већ и према ближњима, јер су иконе Божије. И не само то, него и опоменути свакога ко у нашем присуству насрће на Бога и Божије.
Не пристајте на препреке
Пробијати кровове и зидове како би се испунила заповест о љубави и помогло ближњем. На том путу много је препрека и није случајно речено да је пут саблазни и зла широк и да на њему нема препрека за разлику од узаног и трновитог пута спасења које није ништа друго до испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњем... Дакле, главно је не одустајати док се не нађе решење за муку нашег ближњег и то би био један вид практичне примене и остварења наше љубави. Не обазирати се на препреке, бити решен и истрајан у извршавању заповести Христове. Када Господ види нашу истрајност да смо учинили све што до нас стоји, то ће бити јасан сигнал и Њему да учини са своје стране оно што је Њему као Богу могуће. А Њему ништа није немогуће! Свештеник Владимир Левићанин.
Какви узори, таква деца
Насиље је постало амбијент нашег времена. Од свих видова насиља почев од породице, па до насиља у међународним односима, чини се да је најтрагичније облик насиља оно које се догађа међу вршњацима, међу децом. Шта је узрок све чешћег насилничког понашања унутар најмлађе популације, питање је на које је одговор покушао да понуди протосинђел Серафим (Петковић), игуман манастира Свете Тројице у Бијелим Водама код Љубовије.
Има још доброг света
На свету има премного равнодушних људи на које никаква трагедија другога човека не може оставити никакав утисак, да не говоримо о томе да их потресе или наведе на помисао да притекну у помоћ. Скоро би човек помислио да више нема сврхе живети у таквом свету. Али, ову Планету лепим местом за живот чине још увек људи који су спремни на свако добро и пожртвовање за ближњега. И, није их мали број. Има се Господ још увек коме радовати.
Крст је основа живота
Без обзира да ли се радило о хришћанину или иноверцу, верном или неверном човеку, богољубивом или богопротивном, једну суштину деле сви: живот је ношење Крста. Крст је темељ човековог живота, темељ његовог постојања у садашњем и нада у вечном животу. Ова својеврсна одисеја човековог живота на Крсту и са њим започиње првородним падом човековим, наставља светом тајном крштења свакодневним пењањем на Голгoту живота и завршава васкрсењем у живот вечни. Све етапе човековог живота између рођења и васкрсења су једно посведневно распињање, које је неизбежно. Говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић.
Запловимо реком истинског живота
Када говоримо о осуђивању ближњих углавном нам пажњу привлаче други људи и њихово понашање и поступци. Скоро да и не можемо наићи на човека који се удубљује у сопствени живот, трагајући у њему за оним лошим, које тако лако препознаје у другим људима.
Један је модел живота
Навике, казују мудри људи, пречесто постају наша природа. Поготово је лако да лоше навике овладају човеком и уткају се у његово биће, постајући делом његове природе и својства личности. Међу две најопасније спадају осуђивање ближњих, као једно од најјачих оружја које демон користи против човека, и гнев. Управо је ово тема о којој је говорио свештеник Борислав Петрић, парох храма св. пророка Илије у Миријеву, подсећајући да је у сваком од нас утиснут печат Божији и саветујући како се са тим борити и како савладати у себи ова два зла, закључујући да постоји само један модел понашања и живота, а то је – Христос.
Опраштање је процес
Праштање је један од најтежих подвига који човек може предузети на путу ка Царству небеском. То, свакако, није једнократни чин већ дуготрајан процес, који од човека тражи врло дубоку мисаону активност и будност. Опраштање је тешко и многим људима скоро недоступан напор, јер је често скопчано са великим душевним боловима, особито када неко испољи непријатељство према нама и поведи нас. Ипак, са друге стране, опраштање је подвиг који човека сасвим извесно уводи у област радости живота, али само под условом да имамо Христа као мерило живота у свим стварима и односима. Говори свештеник Глигорије Марковић из храма Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу.
Силина вере
Наша вера је на испиту свакодневно, и у добру и у злу. Својим односом како према догађајима и стањима који су нам пријатни али можда и више према оним непријатним, ружним па и трагичним, ми исповедамо своју веру и однос према самоме Христу. Идеалан пример за некористољубив однос према Богу пружа нам римски капетан, незнабожац, који својом вером креће у исцељење свога слуге. Чудесна исцељења као и силина вере и љубав према ближњем – представљају, уствари, пројаву будућег, непропадљивог Царства Небеског. О томе говори свештеник Асеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда и главни и одговорни уредник Радија „Слово Љубве“.
Последња жеља
Човек је, кажу оци, а и свеколико искуство, најискренији на самртничкој постељи. У тренуцима када смрт тихо прилази, немајући више ни избора ни могућности, али ни илузија, претежна већина људи препознаје да је искреност оно што је насушна потреба живота. При растанку са овим светом душа тражи само оно најбоље што у њему постоји, а то је – вера и доброта.
Богу глумци не требају
Постоји једно стање, једно настројење, које се подмукло увлачи у човекову душу и којем су подложни сви људи, наравно, неко у већој а неко у мањој мери. То је лицемерје. Са овомм духовном девијацијом сусрећемо се свакодневно, на сваком месту и у свим ситуацијама, па и у црквеном животу. Иако са лакоћом препознајемо лицемерје у другом човеку, наш главни задатак требало би да буде да то зло препознамо у себи. Тек онда можемо кренути ка истинској, нелицемерној љубави и делатном хришћанском животу. Говори свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Дух пожртвованости
Нема више пожртвованости међу људима. Мало је оних који би трудом и борбом до циља. Углавном сви прижељкују успех без труда, новац без рада... Па и ми хришћани бисмо да преко ноћи постанемо светитељи а да при том не начинимо никакав подвиг, да се ни за кога не жртвујемо и да се радујемо само ако нам је лагодно и удобно.