Данас је велики догађај видети на лицу младих људи смиреност и чистоту. Млади људи су у огромној већини грехом повређени, рањени животом испуњеним нечистим намерама. Зато је једини излаз раскинути са таквим животом, одрећи послушност ђаволу који младост и узбурканост тела користи да сруши личност и окренути се једином човекољупцу - Христу.
Свакодневно искуство нам сведочи да чак ни они који су свом душом прихватили Христове заповести о љубави према непријатељима, не успевају да ову заповест остваре у свом животу. Ова заповест превазилази природне силе човекове и не може се испунити без помоћи благодати Божије. Зато је неопходно молити у Господа да Он пошаље благодат, како би испунили и ову заповест.
Када је човеков ум у Богу, он заборавља свет. Обожен, Духом Светим освећен ум, диже се у небеске висине попут орла и одатле осматра свет, иако такав одуховљен човек може седети у неком тамном кутку своје осаме и молити се.
Свакодневно гледамо људе, укрштамо путеве са њима, пратимо медијске садржаје и у свему томе примећујемо једно велико посрнуће људске природе, морални пад и зло стање. Све то не мимоилази ни хришћане, па ни оне који се труде на духовном уздизању. Зато, с правом питамо: има ли данас правих хришћана!
На небо се не уздиже светским успоном, већ духовним силаском. Ко ниско корача, корача сигурно и никада не пада. Зато, колико можемо искоренимо из себе светско доказивање и светске успехе, који су духовни неуспеси. Омрзнимо свој егоизам и човекоугодништво, како би смо искрено заволели Христа. Творећи Божију вољу, човек постаје сродник Божији, и тада, и не тражећи то од Бога, непрестано добија воду са извора...
У свету не иде добро јер људи сматрају да говоре велике истине а то не одговара стварности. Слатке речи и велике истине вреде само када излазе из истонољубивих уста и налазе одјека само у људима доброг настројења и чистога ума. Истина је истина али ако је кажеш без расуђивања онда то више и није истина већ осуда. Искрен је онај човек који има много расудљивости, великодушне љубави, пожртвовања и смирења.
Кад видимо особу да се лоше понаша често смо у дилеми да ли је опоменути или не. Међутим, то није ни једноставно ни лако, јер све зависи од тога какав је човек у питању.
Ни добро, ако се на добар начин не саврши не доноси добро, каже изрека Светогораца. Порука је сасвим јасна: све што човек ради требало би да ради на добар начин, у противном, ни од добра неће бити користи. Но, да би начин био добар мора се чинити онако како би Христос учинио.
На сваком кораку можемо чути критике како у Цркви не ваља ово или оно и како би то требало исправљати. Међутим, ако хоћеш да помогнеш Цркви, гледај на себе а не на друге. Исправиш ли себе, одмах ће бити исправљен и један делић Цркве...
Објављивање туђих грехова и моралних падова већи је грех него онај о коме се објављује. Објављивање туђих грехова није ништа дуго до умножавање греха. По том принципу функционишу и медијска средства и тиме још више загађују духовну атмосферу човечанства.
Колико смо пута чули а, вероватно, и сами изговорили реч - хула, а да нисмо сигурни да знамо њено значење. У најкраћем, реч хула означава порицање и презирање Бога и божанских ствари. Овоме можемо придружити и бестидност и искривљавање јеванђелских истина како бисмо оправдали своје зломислије.
Говоримо и хвалимо се тиме како смо православни, а од нашег православног живота - ни трага. Ни најстрашнији догађаји нас не могу пренути и покренути на добро. Заправо, као и у доба Ноја, покрећу нас на зло. Народ се успављује, постаје безбрижан и предат забавама.
Живимо у свету испуњеном себељубљем и саможивошћу. Већина људи мисли да је све врти око њих па се и они сами окрећу око себе. У том кругу скоро и да нема места за друге, осим када нам затребају. Проблеми и потребе других далеко су од наших размишљања.
Није празник само на дан када се празнује. У Цркви празник почиње већ са вечерњом службом а то значи да до тог времена ваља завршити све обавезе и послове. Нисмо ли стигли обавити све, урадимо зато више у данима који претходе празнику!
Данашњи човек слободу не користи за добро, за освећење, већ за посветовњачење. Зато, све што радимо на такав, недухован начин, нема благослов Божији и не успева. А тај начин, то је углавном рад недељом и празником.
Празнујући духовне дане Христос нас истинито васкрсава и уздиже у духовне висине. Али, потребно је не само да не радимо и не мислимо о пословима, већ да се свом душом удубимо у смисао дана у који празнујемо.
Будући да је Црква заједница, то одређује и саборни карактер њеног устројства. У православној Цркви поглавар одлучује заједно са члановима Синода, у манастирима игуман заједно са манастирском управом. Бог просвећује једнога и он је само први међу једнакима.
Живимо у времену изоштрених крајности и великих изазова којих није лишена ни Црква. Унутарцрквени проблеми, па чак и сукоби, су веома опасни и могу довести до озбиљних последица. Те последице су такве да у питање могу довести и спасење људи.
Свештеник без расе стида лишава се! Овако би се, укратко и у стиху, могло рећи за сваког оног свештеника који занемарјуе свој свештенички призив и службу те полако запада у воде посветовњачења и световњачких навика. Све почиње скидањем расе...
Суд, логика и људска правда не само да су непоуздани партнери него су и велика сметња нашем спасењу. Осим што су својеврсно криво огледало које витопери ствараност, ове три узданице човековог самољубља осујећују и спречавају Божију благодат удаљавајући тиме човека од смисла и циља сопственог постојања.