Филмска прича о сестринству манастира Ковиље, смештеном у дивљини Старог Влаха и Голије, за који, иако нема изворних докумената, стоји предање да је пореклом из немањићке епохе. Ово је својеврсна похвала монашког живота као најсвеобухватнијег и најчистијег облика хришћанског начина постојања човека. Протагонсти ове мале приче су шест монахиња, које мало више од године дана, насељавају ову свету Обитељ и личним искуством монашког подвига откирвају сву лепоту и узвишеност идења за Христом.
Играни филм о најпознатијем чуду које се догодило у СССР-у у време војујућег атеизма, када се 1955. године девојка Зоја Карнаухова „окаменила“ зато што је окрнавила икону светог Николе Чудотворца. Наиме, група младих окупила се на забави и кад је почео плес, Зоја није имала партнера, јер њен дечко Никола није дошао на прославу. Видевши у тамном куту собе икону светог Николе, девојка је безбрижно рекла: „И он је Никола, с њим ћу плесати“! Желећи да је одговори од тога, пријатељица јој довикну:“Зоја, не хули“, али се Зоја само насмејала и рекла: “Ако има Бога, онда нека ме казни“!
Филм “Острво” Павела Лунгина је духовна психолошка драма, са изванредним глумачким остварењем Петра Мамонова у улози јуродивог старца Анатолија, који лечи, предвиђа будућност, изгони демоне. Проћелав, крезуб, у подераној мантији и неумивеног лица, отац Анатолиј, оптерећен осећајем кривице, налази се у вечитој потрази за душевним миром и опроштењем давно почињеног убиства којег не може ничим да се ослободи...
Предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина при Храму Огњене Марије - Сремска Каменица - Парагово. Када бисмо хтели себе да оправдамо речима: добро, људски је грешити, ја сам само човек, не треба то чинити, јер човек је велик и драгоцен призив. Нико од нас није савршен; тачно је: људски је грешити – али људски је имати снаге устати и кренути у другом правцу!
У загрљају високих планина, на путу од Ливна ка Мркоњић Граду, шири се росно Гламочко поље. У вријеме Римског царства на овом простору развијао се град Салвијум који се налазио на путу од Далмације ка Посавини, а био је једна од првих колијевки хришћанства, о чему свједоче и темељи базилике из шестог вијека. Недалеко од ових темеља саграђен је и Манастир Веселиње који чува сјећање на 806 српских гламочких новоученика и једну Хрватицу - учитељицу која је покушала спасити српску дјецу, а и сама је пронађена без душе на школском прагу.
Планинска дивља љепота слила се на таласима Бијелог и Црног Рзава са Златибора, Таре и Шаргана све до Вардишта. И баш ту, прије непуне три деценије, у плодној равници, подигигнута је црква која прерасте у манастир Вазнесења Господњег. Али, прије него што се било шта каже о овој светињи, важно је упознати се са историјом српског народа у Вардишту и запитати се гдје су се вјерници Богу молили када ове цркве није било и када се чекало на њену изградњу. Ту се, на првом мјесту, истичу манастир Добрун, црква брвнара у Вагану и Спомен-костурница палим српским војницима у Првом свјетском рату.
Мноштво људи везано је ланцима страха и бриге. Брину се због лошег здравља, оскудице у новцу, пословних или породичних проблема који су неретко узрок непроспаваних ноћи. Ко није искусио ситуацију када се ствари отму контроли, кад изгледа да нема излаза и чини се да не постоји утеха и нада, да си остављен и заборављен од свих, па чак и од Бога?! Али Бог је са нама увек. Чак и онда када нам се чини далеко, Он је близу...А шта Господ говори човеку?!
У селу Липље код Теслића загрљена високим липама уздиже се средњовјековна немањићка задужбина - манастир Липље. Како је манастир смјештен под брдом Осоја, историја га памти и по називу Осојница, што је често доводило у забуну да су Осојница и Осовица један манастир, а не два, како је у скоријој прошлости откривено. Mанастир датира из периода владавине краља Драгутина Немањића, што се поткријепљује археолошким истраживањима и сличним грађевинским и архитектонским рјешењем са другим задужбинама светог краља, у монаштву познатог по имену Теоктист.
Христос не само да прима грешника, већ га очекује, тражи, пресреће...свуда, па чак и на оним местима где би мало ко зашао. Ово је кратка прича о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају. Ко би очекивао да ће се затворским ходницима икад проломити громогласан, покајнички повик окорелог, опасног криминалца, силеџије и убице: "Христе! Христе! Зар си ми опростио?!"
Документарни филм „Клетва“ је својеврсна ретроспектива зла, па чак и више, с обзиром да открива његов узрок и илуструје последице очите у животу, како појединаца и породица, тако државе и целокупног човечанства. Он се бави снагом људског ума, јачином ријечи, изговорене или неизговорене, те духовном силом којом је обдарен човјек да може пренети на своју околину добро или зло, зависно од избора. А изборе и одлуке доносимо свакодневно...
Помолимо се браћо и ми Да се Срби сложе сви Куд ходили ходили Што творили творили Што зборили зборили Да би Бога молили Да их Бог благослови Својом децом ослови
Није псовка само реч која ружи човека; псовка је реч која убија човека. Осим што разара личност, руши духовно, душевно и телесно здравље, псовка својим демонским карактром, опаклењује човеков и земаљски и вечни живот. Документарни филм "Псовка - губа душе" непосредно је и сликовито сведочанство те страшне истине.
Данас, више него икада пре, свет запљуснут лошим вестима, тражи РАДОСНУ ВЕСТ. Где је наћи? Ко ће нам је рећи?! Да ли ви знате да је икада иједан мудрац или учитељ народа назвао своју науку: РАДОСНА ВЕСТ? Ко је тај који може уздићи правду од земље до небеса да светли свим рођеним од жене да светли и да их радује? Одговор је кратак. Једини је Христос, Син Бога живога, носилац, откривач. извор и јемац праве радости за којом чезну све душе људске.
Филм представља живо сведочанство о катастрофалној демографској стварности српске државе и народа. Сведочанство, које открива тужну истину да је српски народ на прагу свог историjског нестајања. Србија је данас земља старости, земља у којој је старачко роптање све гласније, а дечија граја све тиша и нечујнија… О овим и другим чињеницама сведоче припадници духовне и интелектуалне елите али и такозвани обични људи, сељаци, мученици, страдалници…
...Велик је Господ, и ваља Га славити, и величанство Његово не може се досегнути...
Постојање српског народа широм земаља западно од Дрине исписали су храмови, гробови и мученичке гробнице српских предака. У Илијашу, половином 19. вијека, Срби на мјесту раније цркве брвнаре подижу нови храм посвећен Светом Пророку Илији. Уз храм, отворена је и прва школа на овом подручју чије је проширење нешто касније финансирао лично краљ Александар Карађорђевић. Свака чизма газила је српску нејач на свом овом пространству, а споменици мученицима низани су један за другим како је који рат надолазио. Сваком освајачу Срби би се успротивили и крвљу плаћали борбу за своју Босну и своју слободу. Након егзодуса Срба из Сарајева 1996. године, иако је посљедњи рат увелико завршен, храм у миру је запаљен, а гробови оскрнављени. Потпуно разарање зауставили су грчки војници. Хитна је замјена кровне конструкције и покривача храма. Обнавља се и зграда некадашње школе коју је 1930. године својим средствима подигао краљ Александар Карађорђевић. У овој згради планирана је изградња апартмана који ће бити на располагању вјерницима када буду долазили да посјете гробове својих предака и храм у Илијашу.
На шумском пропланку гдје борова стража никада не дријема и уз појање повјетарца дочекује госта који долази смјестила се средњовјековна светиња - Манастир Ступље. Више од 500 честица моштију светитеља из Русије, Украјине, Грчке, Сјеверне Америке, Србије и других дијелова свијета чувају се у овоме манастиру. Манастир Ступље првобитно је грађен рашким стилом уз исти избор материјала и начин градње као и Студеница, Жича, Милешева и Сопоћани, што су потврдила и археолошка истраживања. Ово је само једно зрно у товару свједочанстава о постојању и духу српског народа у бањалучкој регији и у 13. вијеку.
Манастир Петропавлов рођен је у скривеној и маленој пећини, као и сам Христос што је рођен у Витлејемској. За Апостола Павла и његовог ученика Апостола Тита није било мјеста у гостионицама, па су се у овој пећини скривали и пред њеним светим олтаром проповиједали и народ крстили. Ходећи стазама Христовим, манастир ће проћи и своју голготу и своје васкрсење, након ког ће ријеке вјерника хрлити манастирским светињама.
Мокра Гора у својим њедрима већ вијековима чува испосничку тајну, скривену од вјетрова и од људи. Цркву, приљубљену уз стијене, земљом "река" грли, а небом кишне капи умивају. Зидови, молитвеним сузама натопљени, сачуваше трагове великих подвижника који на пут свој ка Господу кренуше мостом Црне Реке. У таквој светињи и духовном благостању морала је замирисати и ружа из најљепше баште Божије. Ту међу стијенама почивају мошти великог чудотворца и светитеља - Светог Петра Коришког.