ОВИ свети мученици пострадаше у Александрији 250 године, за време цара Декија. Најпре би изведен на суд Александар и са њим Кронион. Прво их обесише и силно тукоше, па их онда залише врелим кључајућим кречом, и у тим мукама блажени страдалци предадоше душе своје у руке Божије. Јулијана пак и Макарија, пошто мучише разним мукама, најзад обезглавише. А осталу тринаесторицу: неке стављаху на разноврсне муке, неке у огњу спалише, некима пак главе одсекоше, зато што се не хтедоше одрећи вере Христове. И тако сви ови блажени страдалци заједно добише венце мучеништва.
ЈЕДАН џелат поверова у Христа. Зато би бачен у мрачну тамницу где и сконча.
Био најпре игуман манастира на Галисиотској гори, и духовник цара Михаила VIII Палеолога; потом Цариградски патријарх (1267-75 и 1282-3. године). Борио се против цареве уније са Латинима и због тога био збациван од цара и латиномислећег патријарха Јована Века. Био прост по нарави и неук, али ревновао за Православље. Упокојио се у миру и погребен у манастиру Св. Василија у Цариграду (1283. или 1284. године).
Присиљен од родитеља, он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизавао се педесет година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. године у седамдесетој години живота на земљи.
Из Кисани, села тракијскога. Био жењен и имао две кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема, и он се привидно потурчи. Избавивши жену, он је да у женски манастир, а он оде у Свету Гору, најпре у Лавру, а после у Есфигмен. Пожелео мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. октобра 1820. године. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом, духовником, у манастир Есфигмен.
Преподобни отац Аврамије беше син благочестивих родитеља. У младости својој он остави своје родитеље и сав светски метеж, узе крст свој и последова Христу кога од свег срца заволе. Поставши монах, он начини од себе чисто обиталиште Светога Духа: јер тело своје он потчини духу, и умртвивши га многим трудовима савлада страсти, и будући у телу он вођаше живот сличан животу бестелесних ангела. Због тога он постаде старешина монасима и светлост свету који обогати својим чудесима, јер благодаћу Христовом он исцељаваше телесне и душевне неисцељиве болести и страсти.