Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора (1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261 године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10 година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа) основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру и пређе у Царство Небеско.
Године 1798 би чудесно откривено детету Пајсију из града Мегаре на Атичком полуострву место где се налазе свете мошти ових шесторице новојављених светих Мученика, које затим бише ископане и пренесене у град Мегару, чинећи од тада до данас многа и дивна чуда.
Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора (1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261 године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10 година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа) основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру и пређе у Царство Небеско.
Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.
Родом из села Светог Лаврентија у Тесалији, од оца Косте Стаматија и мајке Меле; оставши сироче од 15 година, отиде у Цариград и запосли се тамо у некој радњи. Заузимајући се за свој народ пред турским властима, због неправди које су му наношене, изазва на себе гнев Турака и они га погубише мачем као мученика за веру хришћанску 16 августа 1684 године у Цариграду.
Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.
У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом. Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања - узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус, кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада”. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Векови су од тада прошли. У време цара Јустинијана нападе персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска персијска побеђена.
Свети мученик Стаматије беше сељак, родом из села Светог Георгија код Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стаматије с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стаматије се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: "Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким. (Његово страдање описа Јован Кариофилис, и оно се налази у "Новом Мартирологиу").