Чудотворац. Богобојажљив и благочестив одмалена он би од свога стрица, кнеза Јована Васиљевића, вргнут у тамницу са својим братом Димитријем, где проведоше пуне тридесет две године. Пред смрт се замонаши Јован и доби име Игњатије.
Свети мученик Колут пострада за царовања Максимијанова. Рођен у египатском граду Тиви, он за исповедање вере Христове би ухваћен и изведен пред царског намесника. Намесник нареди да му о врат привежу велики камен, па главачки обесе, и онда туку. Мучен тако, свети мученик говораше: Ја желим блаженство будућег живота, и ради тога трпељиво подносим батине и страдања.
Бојарски син; служио на двору великога кнеза Василија Тамног; затим се замонашио у Кирило-Бјелозерском манастиру. Ту је млади монах ревносно испуњавао манастирска послушања, бавећи се уз то и преписивањем богослужбених књига. Да би се што боље научио монашком труду, он је странствовао по манастирима и пустињама; живео у усамљеничком молитвеном тиховању у Новгородским и Тверским пустињама, трпећи Христа ради глад и жеђ, жегу и мраз. У Комељској шуми, у Вологодској епархији, он 1498. године основа манастир. Жалостива и милостива срца, преподобни се много трудио око сиротиње, нарочито за време глади у том крају. Преставио се преподобни 1537. године. Свете мошти његове почивају у Комељској обитељи.
Родом из Казана; из детињства волео молитву и пост; путовао у Палестину, Цариград, Новгород, Соловецки Манастир, и најзад примио монаштво у Шухтовској обитељи, у Новгородској епархији. За свети живот удостојен од Бога дара прозорљивости и чудотворства. Упокоји се преподобни 1609. године. Свете мошти његове почивају у Покровској цркви Шухтовске обитељи.
Једном када Диоклецијан допутова у Никомидију, неки незнабошци га обавестише о једном хришћанину. Цар одмах посла по њега; и овај би доведен пред цара на суд. Када га цар угледа, би силно поражен; јер светитељ беше висок растом и веома леп; коса и брада му беху дивне златасте боје, са прекрасним пресијавањем. Задивљен, цар га назва богом а не човеком...
Ових светих тринаест монаха из манастира Кантаре на Кипру пострадаше мученички за Христа 1231. године. Дан њиховог страдања је 19. мај када се и слави на Кипру њихов спомен. Њихова су имена ова: игуман Јован, монаси: Варнава, Генадије, Герасим, Герман, Теогност, Теоктист, Јеремија, Конон, Марко и остали.
Теодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен, живљаше по речи апостоловој: „Одсада и они који имају жене да буду као да их немају” (1. Кор 7, 29). А крчму држаше, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака, беху мучене, поругане, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих, света Текуса, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице, и, вођен од ангела Божјих, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот као да беше у туђем телу имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране, и зубе му камењем раздроби, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште, многи хришћани плакаху за њим, а свети Теодот им говораше: „Не плачите, браћо, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити”. - Рекавши то, положи своју главу на пањ под мач, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун).
Петар - диван младић, Дионисије - муж угледни, Андреј и Павле - војници, и Христина - шеснаестогодишња девица, сви исповедише храбро Христа Господа и поднеше муке и смрт за име Његово. Неки Никомах, који с њима би мучен, одрече се Христа усред мука, и наједном сиђе с ума, па као бесан гризаше своје тело и бацаше пену на уста докле не издахну. То је било 250. године.