Рођен у Кападокији од благочестивих родитеља, Василија и Евдокије. У време цара Теофила (829-842) Евдоким беше млад официр у војсци. Но и као војник он улагаше сав труд, да живи по заповестима јеванђелским. Чуваше чистоту своју непорочно, и избегаваше да говори ма с којом женом осим мајке своје; беше милосрдан према беднима, брижљив у читању свештених књига, и још брижљивији у молитвама Богу. Избегаваше сујетне забаве и празнословље. „Усред метежа и сујете светске беше као крин усред трња и као злато усред огња”. Због његових необичних добродетељи цар га постави за војводу кападокијског. На том високом положају Евдоким се стараше да буде праведан пред Богом, и праведан према људима. Но по Божјем Промислу сконча рано, у тридесет трећој години својој. Његове мошти показаше се целебне. Један сумашедши човек дотакну се гроба његова и оздрави; тако и једно узето дете устаде и би здраво. После осамнаест месеци његова мајка отвори сандук и нађе тело његово као живо, без икаква знања труљења. И диван мирис дизаше се од тела светитељева. Мошти му доцније беху пренете у Цариград, и сахрањене у новој цркви Свете Богородице, коју устројише родитељи овога праведнога Евдокима.
Из Кесарије Кападокијске. Имађаше са својим суседом спор око имања. Овај оде суду и објави да је Јулита хришћанка, што је у то време значило исто што и бити ван законске заштите. Света Јулита радије се отказа свога имања него своје вере. Но злобни незнабошци не оставише је на миру ни после тога, него је мучише и најзад у огњу сагореше 303. године. И тако ова следбеница Христова жртвова и имање и тело своје ради вечног спасења душе.
Благообразни Јосиф, богати човек, члан Синедриона јеврејског и потајни следбеник Христов (Мт 27, 57; Јн 19, 38). Он је скинуо тело Христово с крста, заједно с Никодимом, и положио га у своју гробницу. Због овога је био окован од Јевреја и бачен у тамницу. Но васкрсли Господ јави му се и увери га у Своје васкрсење. Потом Јевреји га пусте из тамнице и протерају из отаџбине. Он пође по свету да проповеда Јеванђеље Христово, и ту благовест донесе и у Енглеску, где се и упокоји у Господу.
Знаменити свештеник и богослов бугарски из времена цара Симеона (892-927). Превео на словенски језик Шестоднев Василијев и Богословље Дамаскиново. Упокојио се мирно у Господу.
Свети славни и свехвални Апостол Христов Филип, из Дванаесторице Апостола, слави се 14 новембра, где се налази опширно изложено његово житије и страдање. Данас се слави пренос његових светих моштију из Јерапоља, где пострада, на острво Кипар, у село Арсиној близу Пафа, где му је подигнуг свети храм, где и данас те свете мошти почивају.
Сви из Седамдесет апостола. Свети Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања, наиме, да не треба обрезивати незнабошце, кад прелазе у хришћанство (Дап 15, 22). Потом је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији, и био постављен за епископа у Коринту, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (1. Пт 5, 12). Као епископ у Солуну много се потрудио, много настрадао, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник апостола Павла (2. Тим 4, 10), потом епископ у Галатији, па мисионар у Галији, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети, споменут од апостола Павла (Рм 16, 5), био је епископ у Картагини. Андроник (Рм 16, 7) епископ Паноније, спомиње се посебно 17. маја.
Био епископ у италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона, Херимон, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. Утом се крсти и син епарха римског, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундије и чесно сахрани. Сви пострадаше 273. године и посташе грађани Царства небеског.
Када цар Декије освоји Вавилон, ухвати Полихронија и три презвитера, два ђакона и два покрштена кнеза: Евдона и Сениса. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем, него само ћуташе, док свети Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију, у град Кордову, и секирама посече их. А кнежеве, Евдона и Сениса, одведе собом у Рим, и тамо их најпре баци пред зверове, па после мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251. године.