Свети Јефрем, патријарх антиохијски
У време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију, порушену земљотресом и огњем, одреди цар војводу Јефрема, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник, и нико не знаде, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна, да је епископ и прорече Јефрему, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте, чистоте, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје.
Свети преподобни Зосим Финикијски
Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.
Почетак поста
lan_naslov>Почетак постапрви понедељак после Петровских поклада - Назива се још и Петровдански пост, Апостолски пост, Пост Светих Апостола. Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу, односно, свим Апостолима. Почиње у понедељак после Недеље свих светих и траје до 28. јуна (по "старом", јулијанском календару).Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.
Свети мученик Теодот Анкирски
Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај).
Свете мученице Кириакија, Велерија и Марија
Све три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана, оне се повукоше из града у једну колибу, и ту се неусипно Богу мољаху, постећи и плачући, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким.
Свети свештеномученик Маркел, папа римски
У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.
Свештено мученик Маркелин, папа римски
Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: „Ко се смираје, узвисиће се”.
Свети преподобни Данил Скитски
Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит, позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: „Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!” Још је говорио Данил: „Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави”. Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (в. 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.