Ови свети мученици пострадаше за царовања Декија, у Александрији, у време истог гоњења када бише погубљени свети Фабијан, папа римски, и свети Александар Александријски. Ове свете мученике приведоше управнику града Валерију; и за своје непоколебљиво исповедање Христа и за неустрашиво изобличавање идолопоклоничке обмане и лажи они бише посечени мачем. Свети Фавст беше презвитер, Киријак његов пратилац, а Андроник војник. С њима бише погубљени тринаест мученика (чија имена види ниже). Неки александријски хришћани узеше њихове мошти и побожно положише у своме граду.. у славу истинога Бога, Господа нашег Исуса Христа.
Сви они из дружине светог мученика Фавста; мачем посечени. (Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Киријака, Фавста и Авива.) Света Калодота, супруга неког Кира из Александрије, у време када јој одсекоше главу беше бременита, али је управитељ Валеријан ипак не поштеде.
Био монах и по чину ђакон. Скончао за Господа свога мачем посечен од начелника Валеријана у Александрији, за време страшног Декијевог гоњења (249-251. године). У стиховима њему посвећеним у Прологу стихованом каже се за њега: да је одбијао да прими венац врлина ако истовремено не добије и венац мученички кроз посечење мачем.
Видети о њему под данашњим даном: Спомен чуда светог Архангела Михаила.
Свети Сарвил (или Сервил) би каменован за Господа Христа, и тако сконча.
Ови свети мученици неустрашиво исповедаху пред свима Христа истинитог Бога, Творца и Промислитеља, а идоле називаху глувим киповима, и многе обраћаху од идола к истинитој вери. Идолопоклоници их ухватише и много мучише. Напослетку Тифаил би обешен о дрво и преструган тестером, а сестра његова Тивеја би копљем ударена у врат, и тако убијена. Они обоје предадоше своје свете и блажене душе у руке Божје са захвалном молитвом у устима што их Господ удостоји умрети за Њега.
Ова света мученица пострада за Христа посечена мачем. (Можда је ово иста светитељка са оном која се спомиње 23. септембра).
Отац светог Јована Претече. Син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре свете Ане, матере свете Богородице. У време цара Ирода, детоубице, служаше Захарија једнога дана, према својој чреди, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: „Не бој се, Захарија” (Лк 1, 13). И објави ангел Захарији, да ће му жена Јелисавета родити сина, према молитвама њиховим. А беху обоје стари, и Захарија и Јелисавета. Када Захарија посумња у речи небесног весника, рече му ангел: „Ја сам Гаврило који стојим пред Богом” (Лк 1, 19). И онеми Захарија од тога часа, и не проговори све док му се син не роди, и докле он не написа на дашчици:” Јован му је име” (Лк 1, 63). Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније, када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу витлејемску, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке - беше му тада година и по - и побеже с њим од куће, и бежаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике, где је гоне, она повика гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!” И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен, нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом, отвори се пећина, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. И блажена Јелисавета упокоји се четрдесет дана по смрти Захаријиној. И оста младенац Јован у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану.
Житије ова два света човека мало се зна, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Злотоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару, и цар их баци у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером, да их одврате од вере праве, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „Зато баш ми морамо стајати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва”. У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним.