На челу са Урваном, Теодором и Медимном беху ови изабрани од хришћана цариградских у време Валентовог гоњења Православља, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца), да бар поштеди животе православних хришћана. Цар се разјари, и рече им да се врате, а тајно нареди лађарима, да кад буду на мору, запале лађу, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства.
Подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од римокатолика 5. септембра 1648. године. Мошти му чудодејствују у Бресту.
За царовања злочестивог Валента аријанци у Цариграду имађаху велику силу и распространише своју власт, пошто им цар, заслепљен истом јереси, помагаше. Подигавши гоњење на православне хришћане, они изгнаше епископа Евагрија и силно злостављаху правоверне: једне они бијаху, друге у тамнице бацаху, трећима имовину пљачкаху; речју: кињаху их на све могуће начине. Веома забринути због тога, православни се тајно сабраше и договорише да упуте молбу цару, који се тада налазио у Никомидији, да их бар донекле заштити од аријанаца, ако не може да их потпуно избави, да не би сасвим били уништени.
Овај свети мученик беше из града Ергола у Персији. Зато што он учењем својим привођаше многе вери у Христа, старешина мага нареди да га ухвате и присиле да се поклони сунцу и огњу и одрекне Христа. Када свети мученик то одби, тукоше га по стомаку и бедрима бодљикавим штаповима. Четири војника га тако дуго тукоше, да га скоро мртва однесоше његовој кући, где он убрзо предаде Богу своју свету и блажену душу, славећи и благодарећи Бога, и радујући се што се удостоји за име Господа нашег Исуса Христа пострадати и умрети телом, да би душом живео и царовао с Њим.
Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „Ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник”. И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно беху посечени, и душе им се преселише у Царство небеско.
Свети мученици ови живљаху у време цара Максимијана и беху родом из села Кандавле. Због исповедања Христа они бише ухваћени и стављани на разне муке. Најпре им тела тако силно стругаше да им се кости провидеше. Затим их затворише у страховито загрејано купатило, чија врата запечатише царским прстеном, да свети мученици не би могли изаћи. Но анђео Господњи их викну споља, и они изиђоше неповређени, при запечаћеним вратима А војници их узеше и одведоше ван града у пусто место. Мученици замолише војнике да им даду времена да се помоле Богу, што им ови допустише. Свети мученици се дуго молише и благодарише Богу што их удостоји да буду мучени за Христа. После тога војници их исекоше на комаде, голени им поломише, па их у огањ бацише, где им тела изгореше, а свете им душе узиђоше на небо радујући се.
У време када цар Максимијан борављаше у Никомидији ради гоњења хришћана многи се хришћани скриваху. Уто дође к цару један идолопоклоник и рече: Царе, у једној прикривеној камари налази се старац по имену Вавила, који учи децу безумних хришћана да не почитују богове него распетога Христа. Цар одмах посла војнике, и они доведоше преда њ учитеља Вавилу са ученицима његовим, њих осамдесет четири на броју. Цар упита Вавилу: Зашто ти, старче, толико обмањујеш себе те верујеш у човека кога Јевреји злом смрћу уморише распеше? Зашто се не клањаш наш и м боговима, којима се клања цео свет? И зашто заводиш децу безумних хришћана, учећи их да се не клањају боговима? Свети Вавила одговори цару: Многобожачки богови су демони, а наш Бог створи небо и земљу. Ти пак царе, и сви незнабошци с тобом, слепи сте и не видите истину.
Свети апостол Филип, један од седморице ђакона, који крсти велможу етиопске царице Кандакије, имађаше четири кћери, за које еванђелист Лука сведочи да су биле девојке и пророчице (Д. А. 21, 9). Од њих Ермиона и Евтихиа отидоше у Асију тражећи светог Јована Богослова, али га не нађоше, пошто га Господ беше узео као некада Еноха и Илију (1 Мојс. 5, 24; 4 Цар. 2, 11). Место њега оне нађоше Петронија, ученика светог апостола Павла, и постадоше његове ученице, и подражаваху његове врлине и нарав. Света Ермиона упражњаваше лекарску вештину, те стога к њој долажаше мноштво људи, и она их све лечаше призивањем имена Христова. А када цар Трајан пролажаше при своме походу на Персијанце, њему оптужише свету Ермиону као хришћанку. Цар нареди да је доведу преда њ. Када је доведоше, цар покуша да је ласкама преласти и одврати од вере Христове. Али пошто у томе не успе, цар нареди те је дуго тукоше по лицу. Тако тучена, светитељка би удостојена виђења: она виде Господа Исуса Христа где седи на судишту сличан по изгледу на Петронија, који разговараше с њом и даваше јој моћи, те она ни у шта не рачунаше ударце. Видевши њену чврстину и непоколебљивост цар се постиде и пусти је.
Свети Антим Слепи, нови подвижник Христов, роди се 1727. године у месту Ликсури на острву Кефалонији у Јонском мору. Његови побожни родитељи, по имену Јован и Ацулета, који се презиваху Куруклис, дадоше детету на крштењу име Атанасије. У седмој години свог живота, због болести богиња која тих година захвати Кефалонију, мали Атанасије ослепе на оба ока. Његова побожна мајка прибеже тада Богу топлим молитвама својим, а затим замоли и свештеника у цркви Светих Апостола да служи четрдесет светих Лигургија за исцељење њеног ослепелог детета. Када свештеник завршаваше последњу Литургију и са светим путиром у рукама изговараше на крају речи "Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите", мали Атанасије изненада повика да види свештеника у црвеном фелону и са путиром у рукама. Овоме се највише обрадова његова благочестива мајка, јер дете заиста беше чудесно прогледало на десно своје око. Вид му се био потпуно повратио, тако да је могао да чита књиге чак и ноћу по месечини. А научи мали Атанасије да чита крај свештеника и уз друге учитеље, тако да стече добро знање по Богу, које је касније и другима било од користи.
Џелати свете мученице Ермионе поверовали у Господа Христа преко ње; свето се покајали, у миру се упокојили. (У неким Синаксарима Теотим се назива Тимотеј).