Свети свештеномученик Александар, епископ комански
Као прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ комански, тада би позват свети Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17. новембар), да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашњости, спољашњег достојанства и понашања. Свети Григорије тада рече, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: „Онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију!” И наста општи смех. Свети Григорије упита, ко је тај Александар? Па мислећи, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар, беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га, да му рече истину о себи. И Александар му рече, да је он био грчки филозоф, да је уживао високу част и положај, но да је све одбацио, понизио се, направио се јурод Христа ради од онда откад је прочитао и разумео Свето Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело, па са њим уђе у сабор, и пред свима поче га испитивати из Светог Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана.
Свети преподобни Паламон
Духовник и учитељ светог Пахомија Великог (који се слави 15 маја). Подвизавао се у почетку четвртога века у Египту; преставио се у миру.
Свети преподобни Сергије и Стефан, који су у Молосу
У миру се упокојили и од Господа венце добили.
-229x300.jpg)
Свети мученик Евпл
Ђакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше, кријаху се од гонитеља и не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После седам дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама, Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „Безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка”. Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада свети Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а свети Евпл би посечен 304. године и пресели се у Царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Вицо делла Батониа.
Света мученица Сузана, девица, и други с њом
Ћерка римског презвитера Гавинија, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода, и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне, који је просише за царева сина, великаше Клаудија и Максима, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога, цар нареди, те џелати одведоше Клаудија и Максима, с њиховим породицама, у Остију, где их на огњу сагореше, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена, Сирена, потајна хришћанка, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу, где погибе Сузана, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295. и 296. години.
Свети Нифонт, патријарх цариградски
Родом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе, а потом у Светој Гори, у разним манастирима, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца, како због ретке мудрости, тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изберу на упражњен престо патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави за архиепископа влашког. Због преступа Радуловог Нифонт напусти Влашку и оде у Свету Гору, у обитељ Дионисијат, где се подвизаваше до деведесете године своје, када се пресели у царство Божје, 1460. године. Он је саставио &&разрешну молитву,&& која се чита на опелу.