Римљанин и официр римски у Кесарији Палестинској. Крштен од апостола Петра, сходно небеском откровењу (Дап 10, 1-31). Он беше први од незнабожаца, који ступише у Цркву Божју. Дотле су неки мислили, да је црква Христова само за Јевреје, и за оне који приме обрезање јеврејско. Крстивши се, Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис, где Корнилије свети претрпе много бешчешћа и мучења Христа ради, но силом Божјом сруши храм Аполонов и крсти кнеза тога града Димитрија и двестотине седамдесет седам незнабожаца. Предузнав од Бога дан своје смрти, он призва све хришћане, посаветова их, помоли се Богу за њих, и мирно се представи Господу у старости чесној. Временом његов гроб буде заборављен и запуштен. Но светац се јави епископу троадском Силуану и објави му гроб свој, и нареди да ту подигне цркву. Епископ то изврши уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Од моштију светог Корнилија десише се чудеса многа.
Из Пафлагоније. Најпре били царски трпезници, но када се објавише хришћанима, цар их протера у Скитију, где буду бачени у огањ, у месту Новом Дунавцу 320. године.
Царица кехетинска. Пострадала као хришћанка од шаха Абаса I 1624. године. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз, цар грузијски, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији.
Родом са Пелопонеза из села Каламата. Подвизавао се у Иверском манастиру у Светој Гори. Одликовао се и великом светском ученошћу и строгим подвигом монашким. Старао се да испуни оно правило светог Арсенија: „Монаху је доста и један сат спавања у току двадесет четири сата”. Упокојио се на острву Јуру 1745. године. Мошти му чудотворне. Од моштију чува му се у Иверском манастиру глава. Од додира његових светих моштију у Цариграду једна слепа жена прогледала.
Свети Селевк беше из Галатије, Стратон из Никомидије Витинијске; а Кронид, Леонтије и Серапион из Египта. После многих и разноврсних мучења, мучитељи свезаше руке и ноге Крониду, Леонтију и Серапиону, па их бацише у море. Анђели изведоше из мора чесне мошти њихове, и јавивши се неким хришћанима наредише им да их погребу. Свети Селевк пострада у Галатији. Њега много мучише разним мукама, па га напослетку бацише зверовима да га поједу. Свети пак Стратон пострада овако: поглавар Витиније нареди да га после многих мучења привежу за сагнуте гране двају дрвета, затим пустише те гране, и свети мученик би рашчеречен, и тако предаде дух свој Богу.
Преподобни Петар беше од саме утробе материне освећен Богом. Сав живот свој он проведе у посту и непрестаној молитви; сатвори многа чудеса; поред осталог, прешао преко реке Галаса[13] као по суву. Он тако изнури своје тело железним веригама, да је пре изгледао сенка него човек. Угодивши Богу он сконча у миру.
Пострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступнога, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: „Нећеш ли пробати од нашега меса, да ли је добро печено?” И још су говорили, као и славни архиђакон Лаврентије: „Окрени нас на другу страну, јер ова једна је печена!” Гледајући и слушајући свете мученике на огњу, мучитељ је био више збуњен и устрашен неголи они.
Неустрашиво проповедао Господа Христа; запаљени гњевом незнабошци му ставили на главу венац од трња, тукли га по лицу, вукли га везана по целоме граду, бацили га у море. Али у свима тим мучењима свети исповедник благодаћу Божјом остаде неповређен Напослетку градоначелник нареди те му главу одсекоше; и свети победоносац узиђе на небо.
И један и други игумани Висоцког манастира; подвизавали се у четрнаестом веку. Преподобни Атанасије, старији, свештенички син, васпитан у побожности, млад се замонашио у манастиру преподобног Сергија Радонежског и био његов омиљени ученик Диван у врлинама, велики познавалац Светога Писма, веома поучљив На молбу Сергуховског кнеза Владимира Андрејевича и с благословом преподобног Сергија устројио 1374 године Висоцки манастир на обали реке Наре, и био први игуман те обитељи. Преписивање књига беше му омилено занимање. После четрнаестогодишњег управљања манастиром он се удаљи у Кијев, а затим у Цариград, у Студитски манастир, 1401 године. Тамо је проводио време у молитви и у превођењу књига са грчког језика на руски; и мирно се преставио у Господу.
Родом из села Бурцева, у Вологодској губернији; по занату кројач; много волео богослужења; недељом и празником редовно одлазио у цркву, пажљиво слушао што се пева и чита; уживао разговарати о вери и о спасењу душе са побожним људима. А када осети у срцу свом тајни глас Оца Небеског који га призива к подвижништву, у њему се запали жудња за новим животом у Богу и за спасењем душе, и он одлучи да остави свет и прими монаштво у Тотемском Спасо-Суморином манастиру. Ту он са радошћу извршиваше најмучније и најтеже манастирске послове и неизоставно посећиваше сва црквена богослужења, задивљујући све својом ревношћу и неуморношћу. Жудећи за усамљеношћу и пустињачким подвижничким тиховањем, он се 1594 године повуче на реку Тиксну.