У Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је дванаест манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. Нападне 1615. године на Грузију шах Аввас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Васкрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих дванаест обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна да су то монаси, он запита с чуђењем: „Зар још није сва Грузија предана мачу?” и нареди војницима, да одмах иду и све монахе посеку. Ангел Божји јави се утом игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. Утом нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се овенчаше 1615. године. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: светог Давида и светог Јована Претече. Цар грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.
Ови светитељи пострадаше за Христа 332 године у време персијског цара Сапора II (325-379 г.). Презвитер Јаков беше из места Фарната а ђакон Азас из Витниора. Изведени пред врховног мага Ахосхаргана, они смело исповедише веру у Христа. Зато им у уста леваше оцат измешан са слачицом; потом их бише, па голе на отвореном месту обесише и тако их сву ноћ на мразу оставише. А када их скинуше, примораваху их да се поклоне сунцу и огњу. Они одбише.Тада кнез нареди да им се одсеку главе. И тако ови блажени венцоносци узиђоше на небо.
Свештеномученик Христов и васељенски патријарх Григорије рођен би 1745. године у Димицани на Пелопонезу, од побожних родитеља Јована (Ангелопулоса) и Асимине. На крштењу он доби име Георгије. Када заврши основну школу у свом родном месту, млади Георгије отиде најпре у Атину, а затим у Смирну. Беше му тада око двадесет година...
Живела у време јудејског цара Јосије у Јерусалиму. Прорекла цару Јосији који беше пронашао књигу Закона Божјег, да ће Господ показати на њему милост Своју због његове побожности, те неће дочекати да види казну Божију над Израиљем, проречену Мојсијем (4 22, 1-20). Скончала у миру.
Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Одступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом свети Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер, у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово, цар Јулијан разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Свети Евпсихије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а потом посечен 362. године. Мало потом опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Свети Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „Ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску”. - На то цар одговори: „Знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!” - Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.
У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се Сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. Дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика светог Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро потом паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. године.
Када персијски цар Сапор (325-379 г.) удари на грчко царство, заузе место Визатин, и војнике које нађе тамо поби, а старце, жене и децу, као и епископа Илиодора, презвитера Дисана и Мариава и остале клирике остави у животу. Пред своју смрт епископ Илиодор посвети за епископа презвитера Дисана...
Свети свештеномученик Рафаило архимандрит беше родом са острва Итаке (у Јонском мору), а свети Никола беше родом из Солуна и беше ђакон. Обојица заједнички пострадаше за веру Христову у месту Терми на острву Лезвосу (Митилини) 9. априла 1463. године. Много касније бише откривене њихове свете мошти, и на месту њиховог мучеништва би подигнут диван храм, где положише њихове свете мошти.
Свети Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: „Поздравите Руфа избранога у Господу (Рм 16, 13). Беше епископ у Ирканији азијској. Свети Флегонт, који се на истом месту спомиње, беше епископ у тракијском граду Маратону. Свети Ермија, споменут с осталима, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога.
Одликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храбрашћу у противстајању насилним кнежевима. На тринаест дана пред смрт јавио му се свети Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. године.