Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.
Примораван да се одрекне Христове вере и принесе идолима жртву, он јуначки одбио и неустрашиво веру своју исповедио. Зато га: тукли жилама, месо му парче по парче кидали, кичму му ломили, кости му из тела чупали, голенице пребили, кукове сецкали, камењем засипали, и најзад му главу одсекли.
Рођен у Вологодској губернији; од младости подвизавао се као монах у Спасокаменом манастиру на Кубенском језеру. Одатле заједно са иноком Пахомијем, иштући пустињачко усамљеништво, он пређе на Свету Луку, и ту обнови запустели општежићни манастир. Године 1403. он се удаљи на реку Глушицу, основа ту општежићни манастир, а на пет километара од ње - други манастир, назван Сосновац...
Родом из Кападокије. Због исповедања вере у Христа примораван од царског управитеља Кападокије, да принесе жртву идолима, а он исмеја идоле и наружи. Због тога му тело резаше; затим га у ужарену пећ вргоше, а он чуван благодаћу Христовом остаде неповређен. Затим га одведоше у идолски храм пред жртвеник, а он сруши жртвеник. Онда га бацише у казан вреле смоле, зејтина и оцта, у коме два дана остаде; и изиђе одатле без икакве опекотине и плика на телу. То многе незнабошце привуче вери Христовој. Напослетку га изведоше ван града, и главу му одсекоше. И блажена душа његова венценосна узиђе на небо.
Пострадаше у Антиохији за време безбожног цара Декија Трајана (249-251.године).
Нечестиви цар Ликиније веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра...