Свети преподобни Петар Галатијски
Преподобни отац наш Петар, у свету Леонтије, живљаше у време цара Теофила; пореклом из Галатије, од родитеља Теофила и Евдокије. Због своје изванредне лепоте и необичне телесне снаге, Леонтије би узет за царског комита, и удостојен од цара разних војних одликовања. У ратовима и биткама чинио чуда од храбрости. И тако провео много година. Најзад Леонтије презре све то, напусти царски двор и свет, оде у манастир Дафнон, и замонаши се добивши име Петар. После тога отиде на гору Олимп; одатле отпутова у Јерусалим; из Јерусалима оде у Лаодикију и Агалију. На свима тим путовањима он се строго држаше својих подвига монашких; и много невоља виде од Исмаиљћана које је сретао. Са тих путовања преподобни отац се поново врати на гору Олимп. Пошто за узвишеност његавог живљења и узвишеност његових врлина сазнаде и сам цар Василије Македонац, то га цар убеди да дође у Цариград и живи у манастиру светог Фоке. Ту се он много подвизаваше по Богу, па у миру предаде душу своју Господу.
Свети преподобни Трифон вјатски
Родом из места Немигошке, у Архангелској губернији. Од детињства осећајући у себи призив ка девственичком животу он се тајно удаљи из родитељског дома; испочетка се настани у граду Устјугу, и подвизаваше се у посту и молитви под руководством парохијског свештеника Јована. Затим се замонаши у Пискорском манастиру, у Пермској губернији, и много се потруди на обраћењу ка Христу тамошњих незнабожаца. На реци Чусови, у Пермској губернији, он основа манастир Успенија Богоматере. Исто тако он основа и други манастир на реци Вјатки, близу града Хлинова. Престави се преподобни Трифон 1612. године. Свете мошти његове покоје се у његовој обитељи.
Света преподобна Пелагија
Ми смо дужни свагда узносити велику благодарност Господу нашем зато што не жели смрти грешнима већ дуготрпељиво чека њихово обраћење у праведни живот, - пише ђакон Илиопољске цркве Јаков, писац житија преподобне Пелагије. Нешто се дивно догодило у наше дане; и ево ја грешни Јаков пишем о томе вама, светој браћи, да бисте, читајући са пажњом, добили велику корист.
Света преподобна Таиса
Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и света Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика светог Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник, оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима, она се упути у један девојачки манастир, према упутству светог Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети свети Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Свети Павле Препрости, други ученик светог Антонија, у визији виде у Рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога светој Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. године.
Света мученица Пелагија
Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак-два док се попне да се преобуче. Потом се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена”, пише свети Златоуст, „била је средством не природног пада, него заповести Божје”, па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега”.
Свети преподобни Доситеј верхњеостровски
УЧЕНИК преподобног Ефросина Псковског; године 1470. Основао на Псковском великом језеру Петропавловску обитељ, у којој је и био настојатељ. Упокојио се 1482. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
Свети мученици Сергије и Вакхо - Срђевдан
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али, кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима, цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости, цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. Потом их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „И чест и бешчешће, и живот и смрт - све је једно ономе ко иште царства небескога”. Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху једни за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела светог Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада свети Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара и Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. године.
Свети мученик Полихроније
Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А свети Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше светог Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.
Свети мученици Јулијан презвитер и Кесарије ђакон
За царовања римског ћесара Клаудија, који и своју мајку уби зато што беше хришћанка, и који од тада никаквог сажаљења и милости не имађаше за хришћане дође из Африке у град Таракину[8] блажени ђакон Кесарије. И видећи где идолима приносе жртве, он по пљува идоле и поразбија их. Због тога би бачен у тамницу, у којој проведе три дана без хране. Затим му везаше руке наопако, и војници га тераху испред кнежевих кочија све до Аполоновог храма. А када стигоше близу храма, свети мученик се помоли Богу, и тог часа храм се сруши до темеља и затрпа жреце и све који се налажаху у њему.
Свети преподобни Сергије Нуромски
Преподобни Сергије отпоче свој монашки живот у Светој Гори Атонској. Отуда се врати у своју отаџбину Русију, и ступи у манастир великог угодника Божјег, преподобног Сергија Радонежског, који тада још беше у животу. И проведе преподобни Сергије Нуромски дуго време под руководством светог богоугодника Радонежског, угледајући се на њега и подражавајући свети живот његов. И често разговараху они о духовним прегнућима. Али преподобног Сергија Нуромског срце је вукло пустињачкој усамљености и молитвеном тиховању. Дуго размишљајући о томе, он једног дана дође к наставнику свом, поклони му се до земље, и лијући сузе исповеди му своје помисли и моли га за благослов и дозволу да се удаљи у пустињу. А свети наставник, прозревши да је он сасуд пун Духа Светога, и да ће бити наставник монасима и добар пастир стада Христовог, даде му свој благослов и поуке потребне за пустињачки живот, па га отпусти с миром, рекавши: Иди, чедо; Бог нека је с тобом!